У последњих неколико дана протести грађана и студената у Новом Саду имали су нешто другачији ток него иначе. Шетало се до зграда у којима живе како актуелни градоначелник Жарко Мићин, тако и његови претходници и државни функционери из овог града. За власт и напредњаке овакви протести су фашизам, али јавност која мало боље памти, сећа се шта су претходних година радили управо напредњаци, или деведесетих – радикали…
Полицијски кордон пред зградом бившег премијера Вучевића. Под његовим прозором, али и пред зградама Жарка Мићина, Маје Гојковић окупљени грађани и студенти.
Љути због помиловања насилника који су студенткињи полонили вилицу, незадовољни учинком новог градоначелника.
Тероризам, фашизам, позиви на линч и грађански рат – нису бирали речи да опишу оно што им се дешавало под прозорима.
„То је као руски рулет, као пуцањ вама у главу који у 20 часова увече врте и онда објаве кога су изабрали у 20 часова тог дана да малтрерирају…“, казала је председница Владе Војводине Маја Гојковић.
Један од њих, Жарко Мићин, већ је поднео кривичну пријаву за угожавање безбедности. Највише што су незадвољни грађани стигли јесте да из улаза узму отирач породице новосадског градоначелника.
„Та граница је давно, давно пређена….“, додала је Гојковић.
Тачно је, граница је одавно пређена.
Оно што се данас дешава функционерима напредњака годинама уназад дешавало се онима који су се нашли на другој страни. Били они политички противници, новинари, студенти… Почело је још деведесетих, када су тадашњии радикали из Земуна отели стан породици Барбалић. Њихов грех је био што су друге нације.
„Јесу доживели лидери опозиције, којима су палили бакље, писали графите, скандирали пред децом. Јесте доживео Милан Јовановић, наш колега из Жиг инфа, коме је запаљена кућа. Јесте доживела једна од студенткиња које су пешачиле по Србији и која је игром случаја постала видљивија, па су јој на кући исписани графити“, наводи новинарка недељника „Време“ Јована Глигоријевић.
Тако ни забрана окупљања током коронавируса није спречила окупљање испред зграде у којој живи породица опозиционог лидера, када су викали „Ђиласе, лопове“.
„Са озвучења су пустили Ђиласе, лопове. Што су слушала моја деца, овде на 30 метара где живе и плакала и тресла се од страха…“, присетио се лидер Странке слободе и правде Драган Ђилас.
На кућном прагу непознати људи, са не баш добрим намерама, тражили су и посланика Зелено левог фронта Радомира Лазовића.
„Имао сам више пута прилику да ми на кућу долазе људи задојени СНС мржњом и да ме траже јер сам ‘издајник’ или ‘страни плаћеник“, како нас годинама називају на режимским телевизијама и у медијима. Од тога да ми лично долазе на врата да се обрачунају са издајником, што сам избегао игром случаја. Преко тога да су ми непозната лица данима стајала испред зграде и надгледала кретање, али тако да будем свестан њиховог присуства, што, верујте ми, није ни мало пријатно“, навео је он.
У друштву незадовољних дошло се до фазе да људи узимају ствари у своје руке.
„То што није похвално, не значи да није разумљиво. Потпуно ми је јасно и разумем да се то догађа из једног осећаја, пре свега неправде, али и немоћи грађана које су изневерили и систем и закон, имајмо у виду и то. Не иду они на те адресе из жеље да некога физички повреде, да нанесу штету тој имовини, иду из жеље за правдом…“, сматра новинарка Времена.
У оваквим случајевима јавне личности, па и политичари, имају право на правну и судску заштиту. Повереник за заштиту података о личности Милан Мариновић објашњава да је први корак да се утврди ко је неовлашћено делио, рецимо, адресе или бројеве телефона.
Foto Printskrin
Жана Булајић Н1
