U poslednjih nekoliko dana protesti građana i studenata u Novom Sadu imali su nešto drugačiji tok nego inače. Šetalo se do zgrada u kojima žive kako aktuelni gradonačelnik Žarko Mićin, tako i njegovi prethodnici i državni funkcioneri iz ovog grada. Za vlast i naprednjake ovakvi protesti su fašizam, ali javnost koja malo bolje pamti, seća se šta su prethodnih godina radili upravo naprednjaci, ili devedesetih – radikali…
Policijski kordon pred zgradom bivšeg premijera Vučevića. Pod njegovim prozorom, ali i pred zgradama Žarka Mićina, Maje Gojković okupljeni građani i studenti.
Ljuti zbog pomilovanja nasilnika koji su studentkinji polonili vilicu, nezadovoljni učinkom novog gradonačelnika.
Terorizam, fašizam, pozivi na linč i građanski rat – nisu birali reči da opišu ono što im se dešavalo pod prozorima.
„To je kao ruski rulet, kao pucanj vama u glavu koji u 20 časova uveče vrte i onda objave koga su izabrali u 20 časova tog dana da maltreriraju…“, kazala je predsednica Vlade Vojvodine Maja Gojković.
Jedan od njih, Žarko Mićin, već je podneo krivičnu prijavu za ugožavanje bezbednosti. Najviše što su nezadvoljni građani stigli jeste da iz ulaza uzmu otirač porodice novosadskog gradonačelnika.
„Ta granica je davno, davno pređena….“, dodala je Gojković.
Tačno je, granica je odavno pređena.
Ono što se danas dešava funkcionerima naprednjaka godinama unazad dešavalo se onima koji su se našli na drugoj strani. Bili oni politički protivnici, novinari, studenti… Počelo je još devedesetih, kada su tadašnjii radikali iz Zemuna oteli stan porodici Barbalić. Njihov greh je bio što su druge nacije.
„Jesu doživeli lideri opozicije, kojima su palili baklje, pisali grafite, skandirali pred decom. Jeste doživeo Milan Jovanović, naš kolega iz Žig infa, kome je zapaljena kuća. Jeste doživela jedna od studentkinja koje su pešačile po Srbiji i koja je igrom slučaja postala vidljivija, pa su joj na kući ispisani grafiti“, navodi novinarka nedeljnika „Vreme“ Jovana Gligorijević.
Tako ni zabrana okupljanja tokom koronavirusa nije sprečila okupljanje ispred zgrade u kojoj živi porodica opozicionog lidera, kada su vikali „Đilase, lopove“.
„Sa ozvučenja su pustili Đilase, lopove. Što su slušala moja deca, ovde na 30 metara gde žive i plakala i tresla se od straha…“, prisetio se lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas.
Na kućnom pragu nepoznati ljudi, sa ne baš dobrim namerama, tražili su i poslanika Zeleno levog fronta Radomira Lazovića.
„Imao sam više puta priliku da mi na kuću dolaze ljudi zadojeni SNS mržnjom i da me traže jer sam ‘izdajnik’ ili ‘strani plaćenik“, kako nas godinama nazivaju na režimskim televizijama i u medijima. Od toga da mi lično dolaze na vrata da se obračunaju sa izdajnikom, što sam izbegao igrom slučaja. Preko toga da su mi nepoznata lica danima stajala ispred zgrade i nadgledala kretanje, ali tako da budem svestan njihovog prisustva, što, verujte mi, nije ni malo prijatno“, naveo je on.
U društvu nezadovoljnih došlo se do faze da ljudi uzimaju stvari u svoje ruke.
„To što nije pohvalno, ne znači da nije razumljivo. Potpuno mi je jasno i razumem da se to događa iz jednog osećaja, pre svega nepravde, ali i nemoći građana koje su izneverili i sistem i zakon, imajmo u vidu i to. Ne idu oni na te adrese iz želje da nekoga fizički povrede, da nanesu štetu toj imovini, idu iz želje za pravdom…“, smatra novinarka Vremena.
U ovakvim slučajevima javne ličnosti, pa i političari, imaju pravo na pravnu i sudsku zaštitu. Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović objašnjava da je prvi korak da se utvrdi ko je neovlašćeno delio, recimo, adrese ili brojeve telefona.
Foto Printskrin
Žana Bulajić N1
