Operacija, porođaj, bilo koja vrsta hirurške intervencije, lakša je i daleko podnošljivija, a često i jedino moguća, ukoliko pacijent prethodno primi anesteziju. Međutim, u Srbiji, kao i u celom svetu, specijalisti anesteziologije su najdeficitarniji, tačnije gotovo da ih i nema, jer ovo je grana koju najmanji broj lekara u našoj zemlji bira za „životni poziv“, a oni koji je i odaberu, ubrzo nakon usavršavanja odlaze u inostranstvo. Ovi specijalisti prinuđeni su da rade u više različitih zdravstvenih ustanova istovremeno, „preskaču“ godišnje odmore i praznike, a pacijenti su uvek u neizvesnosti da li će primiti anesteziju ili će se raditi „na živo“. Naime, nedovoljan broj anesteziologa, pre svega, rezultirao je odlukom Ministarstva zdravlja, da mladi medicinari ubuduće budu primoravani da prihvataju specijalizacije iz deficitarnih grana, pa će većina biti usmeravana upravo na ovu, od koje svi zavisimo.
Lekari, koji se bave anestezijom, najosetljivijom i najstresnijom granom medicine, izneli su i najveći teret tokom najtežih „talasa“ koronavirusa, a nekolicina je žrtvovala i svoje živote. Prema rečima iskusnih specijalista, jedan od razloga za manjak anesteziologa u Srbiji, je stres koji ovaj posao donosi, a takođe, razlog je i to što naši malobrojni mladi lekari, koji se i školuju za anesteziologe, nakon što nauče sve veštine, najčešće odlaze u inostranstvo gde rade u bolnicama za pet puta veće plate, dok se zdravstvene ustanove o njih otimaju, jer za ovim „belim mantilima“ vapi čitav zdravstveni svet.
Anesteziologija je teška i kompleksna specijalizacija i nije atraktivna, kao recimo kardiologija ili ginekologija, gde možete da radite i privatno i da, recimo, otvorite kliniku, objašnjava u razgovoru za Nova.rs dr Nebojša Lađević, direktor Centra za anesteziologiju i reanimatologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS).
“To je jedan od razloga zašto se jako malo studenata odlučuje za ovu granu i zašto svetu, pa i Srbiji, konstantno nedostaju anesteziolozi. To su ljudi koji po ceo dan stoje u operacionoj sali, a ekipe lekara se samo smenjuju. U najtežim danima pandemije, anesteziolozi su izneli najveći deo posla. Oni su jedini koji znaju da rade sve oko intenzivne nege. Mi pacijenta sprovedemo do lekara, damo anesteziju, reanimiramo ako je potrebno, a kasnije ih oporavljamo u intenzivnoj nezi. Nažalost, anesteziolozi su jedini koji su uvek i svima neophodni pri bilo kakvoj intervenciji, a ostaju u senci i o njihovim zaslugama se retko govori“, priča prof. dr Lađević.
Kada u bolnicu stigne hitni pacijent, svi traže jednog čoveka i uzvikuju istu reč: „anestezija“.
„Za razliku od drugih grana medicine, mi naše lekare na specijalizaciji jako brzo učimo da rade sami, jer nema nas dovoljno, a potrebe su ogromne. Bez nas ne može ništa da počne, a ni da se završi. Pripremamo pacijenta za operaciju i budimo ga kad sve prođe“, kaže profesor.
Odlazak zdravstvenih radnika iz Srbije, nažalost, uobičajena je pojava, ali je među anesteziolozima najčešća, jer su najtraženiji.
„Postoji fluktuacija anesteziologa, koji odlaze u inostranstvo. Često dolaze mlađi ljudi sa naše klinike, koji specijaliziraju anesteziju. Oni ovde volontiraju, steknu potrebne veštine, ali samo da bi lakše pronašli posao na Zapadu. Potrebno je da anesteziolog bude mlad, jer ovaj posao se ne radi dugo. Čim zađete u pozne godine, morate se prebaciti na neku srodnu granu medicine. Ljudi u poznijim godinama slabije vide, teško im je da satima nepomično stoje u sali, mora im biti mirna glava i mirne ruke, jer mi nemamo pravo na grešku. Ako ne daj bože dođe do greške, više nema nazad. Stanete iznad pacijenta i ako mu date u venu pogrešnu dozu, nema povratka. Ako nešto promašite, ne možete to više da vratite. Ovo je jako stresan posao i u ovoj grani medicine je ‚pregorevanje‘ najčešće. Mi smo toliko pod stresom kad radimo, da su anesteziolozi čak među zdravstvenim radnicima poznati kao oni, koji u najvećem broju izvršavaju samoubistva“, priča prof. dr Lađević, koji se ovim poslom bavi još od 1992. godine.
Ipak, nije još sve izgubljeno, a u prilog tome govore specijalisti koji su i dalje ovde i rade bez pauze. Jedan od naših najzaposlenijih anesteziologa, sa preko 700 sati dežurstava za više od deceniju rada, hiljade najtežih, najkompleksnijih pacijenata, gotovo tri godine u skafanderu u crvenim zonama kovid odeljenja je doktor Saša Knežević, koji je i koordinator za transplantaciju Urgentnog centra UKC Srbije. On za Nova.rs ističe da svakoga dana ustaje iz kreveta sa samo jednim ciljem, da što više onih koji se nađu u njegovoj operacionoj sali i u jedinicama intenzivne nege, pobede bolest i povrede i – prežive.
Spas za žrtve najsurovijih bolesti i najrazličitijih povreda je operacija i adekvatno, pravovremeno lečenje na intenzivnoj nezi, gde se lekari specijalisti bore za živote, a njihov rad nemoguć je bez prisustva i stručne pomoći anesteziologa.
„Posao anesteziologa – intenziviste svodi se na rad u operacionim salama i jedinicama intenzivnog lečenja, odnosno šokovima, gde se zbrinjavaju najkompleksniji pacijenti. U intenzivnoj radimo teške traume mozga i spontana krvarenja u glavi“, objašnjava doktor Knežević.
Kada je počela pandemija kovida, Urgentni centar Srbije sa svojim Centrom za anesteziologiju, nesebično je na raspologanje svim ustanovama stavio svoje ljude.
„Jedan duži period proveo sam u KBC ‚Bežanijska kosa‘, a potom i na Klinici za pulmologiju. Od samog početka pandemije, od marta 2020., svakog meseca bio sam u crvenoj zoni. Inače, imao sam mnogo ponuda da radim u inostranim bolnicama, ali nisam ih prihvatio. U Nemačkoj su mi nudili načelničko mesto u službi anestezije, pa možda će nekome zvučati kao kliše, ali ja jednostavno volim našu zemlju i želim da ostanem ovde“, priča doktor.
Tokom pandemije najteže mu je pao gubitak mladog kolege, anesteziologa doktora Nenada Maksimovića, koji je preminuo u januaru 2021. od posledica kovida, u svojoj 38. godini. Ovaj mladi stručnjak radio je u UKC Srbije, a tokom pandemije bio je angažovan u KBC “Dr Dragiša Mišović”, gde je i preminuo.
„Išao je sa mnom i sa mojom suprugom na osnovne studije medicine, a kasnije smo skoro 10 godina proveli u ‚rastu i razvoju‘, išli smo od malih lekara i gradili se da budemo bolji doktori i bolji ljudi. Nažalost, prerano nas je napustio, a uvek je bio pun života, inspirativan, nesebično je pomagao drugima, imao razumevanja za tuđe probleme, bio u prvim redovima da pomogne kad se neko bori za život ili kad je na bilo koji način potrebna pomoć“, seća se dr Knežević.
Iako srpsko zdravstvo pati za anesteziolozima, naša država i dalje nema sluha za one koji žele da se bave ovo granom medicine i da ostanu u svojoj zemlji, pa je tako doktor Branislav Jovanović volontirao pet godina u UKC Niš, sam se finansirao, snalazio se da preživi taj period i uspeo je da specijalizira anesteziologiju, a i dalje radi na sramotni ugovor na određeno, koji mu produžavaju na svaka tri meseca.
„Njegov slučaj me boli jer je trenutno jedan od najboljih među nama, a radi na određeno. Uprava bolnice i ova država vređaju i njega i sve mlade kolege koje bi se odvažile da krenu njegovim stopama, pa se posle pitamo zašto nam lekari odlaze u Nemačku, Norvešku, Kanadu“, ljutito za Nova.rs kaže prof. dr Dragan Milić, direktor Klinike za kardiohirurgiju UKC Niš, u čijem je timu i doktor Jovanović.
Podsetimo, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek saopštio je nedavno da je utvrđen spisak deficitarnih specijalizacija i da mladi lekari više neće moći da biraju dalju karijeru.
„Oni se moraju prilagoditi potrebama zdravstvenog sistema, a specijalizacije koje su najveći problem su anesteziolozi, intenzivisti, radiolozi i transfuzijska medicina. To je posledica politike koja je specijalizacije delila kako ko hoće. Naš zadatak je sada da forsiramo čak 11 deficitarnih, kako bismo nadoknadili ono što je propušteno u nekom ranijem periodu“, rekao je Đerlek, dok o lekarima koji su već specijalizirali deficitarne grane, a i dalje su nezaposleni, još nije govorio. Ako ih se i seti, nažalost, možda bude prekasno, jer najmanji je problem spakovati pasoš i kofer, pa kupiti kartu u jednom pravcu.
Ana Marković Nova
