Операција, порођај, било која врста хируршке интервенције, лакша је и далеко подношљивија, а често и једино могућа, уколико пацијент претходно прими анестезију. Међутим, у Србији, као и у целом свету, специјалисти анестезиологије су најдефицитарнији, тачније готово да их и нема, јер ово је грана коју најмањи број лекара у нашој земљи бира за „животни позив“, а они који је и одаберу, убрзо након усавршавања одлазе у иностранство. Ови специјалисти принуђени су да раде у више различитих здравствених установа истовремено, „прескачу“ годишње одморе и празнике, а пацијенти су увек у неизвесности да ли ће примити анестезију или ће се радити „на живо“. Наиме, недовољан број анестезиолога, пре свега, резултирао је одлуком Министарства здравља, да млади медицинари убудуће буду приморавани да прихватају специјализације из дефицитарних грана, па ће већина бити усмеравана управо на ову, од које сви зависимо.
Лекари, који се баве анестезијом, најосетљивијом и најстреснијом граном медицине, изнели су и највећи терет током најтежих „таласа“ коронавируса, а неколицина је жртвовала и своје животе. Према речима искусних специјалиста, један од разлога за мањак анестезиолога у Србији, је стрес који овај посао доноси, а такође, разлог је и то што наши малобројни млади лекари, који се и школују за анестезиологе, након што науче све вештине, најчешће одлазе у иностранство где раде у болницама за пет пута веће плате, док се здравствене установе о њих отимају, јер за овим „белим мантилима“ вапи читав здравствени свет.
Анестезиологија је тешка и комплексна специјализација и није атрактивна, као рецимо кардиологија или гинекологија, где можете да радите и приватно и да, рецимо, отворите клинику, објашњава у разговору за Нова.рс др Небојша Лађевић, директор Центра за анестезиологију и реаниматологију Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС).
“То је један од разлога зашто се јако мало студената одлучује за ову грану и зашто свету, па и Србији, константно недостају анестезиолози. То су људи који по цео дан стоје у операционој сали, а екипе лекара се само смењују. У најтежим данима пандемије, анестезиолози су изнели највећи део посла. Они су једини који знају да раде све око интензивне неге. Ми пацијента спроведемо до лекара, дамо анестезију, реанимирамо ако је потребно, а касније их опорављамо у интензивној нези. Нажалост, анестезиолози су једини који су увек и свима неопходни при било каквој интервенцији, а остају у сенци и о њиховим заслугама се ретко говори“, прича проф. др Лађевић.
Када у болницу стигне хитни пацијент, сви траже једног човека и узвикују исту реч: „анестезија“.
„За разлику од других грана медицине, ми наше лекаре на специјализацији јако брзо учимо да раде сами, јер нема нас довољно, а потребе су огромне. Без нас не може ништа да почне, а ни да се заврши. Припремамо пацијента за операцију и будимо га кад све прође“, каже професор.
Одлазак здравствених радника из Србије, нажалост, уобичајена је појава, али је међу анестезиолозима најчешћа, јер су најтраженији.
„Постоји флуктуација анестезиолога, који одлазе у иностранство. Често долазе млађи људи са наше клинике, који специјализирају анестезију. Они овде волонтирају, стекну потребне вештине, али само да би лакше пронашли посао на Западу. Потребно је да анестезиолог буде млад, јер овај посао се не ради дуго. Чим зађете у позне године, морате се пребацити на неку сродну грану медицине. Људи у познијим годинама слабије виде, тешко им је да сатима непомично стоје у сали, мора им бити мирна глава и мирне руке, јер ми немамо право на грешку. Ако не дај боже дође до грешке, више нема назад. Станете изнад пацијента и ако му дате у вену погрешну дозу, нема повратка. Ако нешто промашите, не можете то више да вратите. Ово је јако стресан посао и у овој грани медицине је ‚прегоревање‘ најчешће. Ми смо толико под стресом кад радимо, да су анестезиолози чак међу здравственим радницима познати као они, који у највећем броју извршавају самоубиства“, прича проф. др Лађевић, који се овим послом бави још од 1992. године.
Ипак, није још све изгубљено, а у прилог томе говоре специјалисти који су и даље овде и раде без паузе. Један од наших најзапосленијих анестезиолога, са преко 700 сати дежурстава за више од деценију рада, хиљаде најтежих, најкомплекснијих пацијената, готово три године у скафандеру у црвеним зонама ковид одељења је доктор Саша Кнежевић, који је и координатор за трансплантацију Ургентног центра УКЦ Србије. Он за Нова.рс истиче да свакога дана устаје из кревета са само једним циљем, да што више оних који се нађу у његовој операционој сали и у јединицама интензивне неге, победе болест и повреде и – преживе.
Спас за жртве најсуровијих болести и најразличитијих повреда је операција и адекватно, правовремено лечење на интензивној нези, где се лекари специјалисти боре за животе, а њихов рад немогућ је без присуства и стручне помоћи анестезиолога.
„Посао анестезиолога – интензивисте своди се на рад у операционим салама и јединицама интензивног лечења, односно шоковима, где се збрињавају најкомплекснији пацијенти. У интензивној радимо тешке трауме мозга и спонтана крварења у глави“, објашњава доктор Кнежевић.
Када је почела пандемија ковида, Ургентни центар Србије са својим Центром за анестезиологију, несебично је на распологање свим установама ставио своје људе.
„Један дужи период провео сам у КБЦ ‚Бежанијска коса‘, а потом и на Клиници за пулмологију. Од самог почетка пандемије, од марта 2020., сваког месеца био сам у црвеној зони. Иначе, имао сам много понуда да радим у иностраним болницама, али нисам их прихватио. У Немачкој су ми нудили начелничко место у служби анестезије, па можда ће некоме звучати као клише, али ја једноставно волим нашу земљу и желим да останем овде“, прича доктор.
Током пандемије најтеже му је пао губитак младог колеге, анестезиолога доктора Ненада Максимовића, који је преминуо у јануару 2021. од последица ковида, у својој 38. години. Овај млади стручњак радио је у УКЦ Србије, а током пандемије био је ангажован у КБЦ “Др Драгиша Мишовић”, где је и преминуо.
„Ишао је са мном и са мојом супругом на основне студије медицине, а касније смо скоро 10 година провели у ‚расту и развоју‘, ишли смо од малих лекара и градили се да будемо бољи доктори и бољи људи. Нажалост, прерано нас је напустио, а увек је био пун живота, инспиративан, несебично је помагао другима, имао разумевања за туђе проблеме, био у првим редовима да помогне кад се неко бори за живот или кад је на било који начин потребна помоћ“, сећа се др Кнежевић.
Иако српско здравство пати за анестезиолозима, наша држава и даље нема слуха за оне који желе да се баве ово граном медицине и да остану у својој земљи, па је тако доктор Бранислав Јовановић волонтирао пет година у УКЦ Ниш, сам се финансирао, сналазио се да преживи тај период и успео је да специјализира анестезиологију, а и даље ради на срамотни уговор на одређено, који му продужавају на свака три месеца.
„Његов случај ме боли јер је тренутно један од најбољих међу нама, а ради на одређено. Управа болнице и ова држава вређају и њега и све младе колеге које би се одважиле да крену његовим стопама, па се после питамо зашто нам лекари одлазе у Немачку, Норвешку, Канаду“, љутито за Нова.рс каже проф. др Драган Милић, директор Клинике за кардиохирургију УКЦ Ниш, у чијем је тиму и доктор Јовановић.
Подсетимо, државни секретар у Министарству здравља Мирсад Ђерлек саопштио је недавно да је утврђен списак дефицитарних специјализација и да млади лекари више неће моћи да бирају даљу каријеру.
„Они се морају прилагодити потребама здравственог система, а специјализације које су највећи проблем су анестезиолози, интензивисти, радиолози и трансфузијска медицина. То је последица политике која је специјализације делила како ко хоће. Наш задатак је сада да форсирамо чак 11 дефицитарних, како бисмо надокнадили оно што је пропуштено у неком ранијем периоду“, рекао је Ђерлек, док о лекарима који су већ специјализирали дефицитарне гране, а и даље су незапослени, још није говорио. Ако их се и сети, нажалост, можда буде прекасно, јер најмањи је проблем спаковати пасош и кофер, па купити карту у једном правцу.
Ана Марковић Нова
