Можда би причу о „5. октобру“ требало започети са 9. јуном 1999. када се потписивањем тзв. „Кумановског споразума“ окончала војна интервенција (агресија) НАТО алијансе на Савезну Републику Југославију (СРЈ). Иако је већ сутрадан Савет безбедности донео Резолуцију бр. 1244 којом је Косово стављено под протекторат међународне заједнице, медији у Србији су – због продуженог рока за евакуацију војске, прогласили „победу у рату“.
У међувремену, код грађана расте незадовољство према бахатом и злочиначком Милошевићевом режиму, који се одавно „одвојио“ од народа – сејући страх и брутално се обрачунавајући са свим својим политичким противницима (који се по правилу проглашавају за „државне непријатеље“). Београд је захватио још већи талас насиља, праћен бројним убиствима у садејству криминалних кланова, тајне полиције и самог државног врха.
На другој страни, ауторитарни режим Слободана Милошевића достиже врхунац – понесен популистичким слоганима о „победи у рату“ и „обнови, изградњи и развоју “ – он не сагледава сву погубност сопствене политике, него расписује за 24. септембар 2000. (превремене) изборе за председника СРЈ.
Како је на њима био побеђен од Војислава Коштунице – новог кандидата Демократске опозиције Србије (ДОС), поново покушава да оспори (лажира) резултате избора. Ситуација кулминира 5. октобра када из читаве Србије на позив ДОС-а пристиже у Београд на хиљаде незадовољних грађана да бране изборну вољу сувереног народа.
Али, ни систем се лако не предаје. Највиши официри војске и полиције добијају наређење да физички „уклоне“ демонстранте, а како је испред Народне скупштине било преко пола милиона окупљених грађана (створена је „критична маса“), они одустају од интервенције и пуштају Милошевића „низ воду“. Посебну наредбу да могу употребити сузавац и ватрено оружје у разбијању демонстраната добила је ЈСО. Међутим, доносе одлуку да пређу на страну опозиције и на тај начин постају својеврсни „јунаци дана“. Отуда су догађаји од „5. октобра“ попримили карактер „славне револуције“, премда се такви режими не руше без проливања крви.
Стицао се утисак да је једној епохи дошао крај и да ће систем заиста бити промењен. Међутим, осим самог Милошевића (који пред ТВ камерама признаје изборни пораз) нико више није био смењен, а камоли позван на одговорност. Јавност је очекивала да ће брачни пар Милошевић-Марковић по кратком поступку бити ухапшен, изведен на суд и суђен за најтежа кривична дела извршена по њиховом наређењу (попут брачног пара Чаушеску).
Међутим, то се није догодило, него је почетком наредне године против Слободана Милошевића покренут поступак за „неовлашћено проширење плаца на Дедињу“, а против Мирјане Марковић за „незакониту доделу стана владе Србије дадиљи њеног унука“ (!?!).
Како се на крају испоставило, присутна светина послужила је као параван – да само изгледа да се „револуција“ догодила „изнутра“ – вољом народа. Заправо, она би се пре могла подвести под пуч, који су извели владајуће номенклатуре „дубоке државе“ како би сачувале своје позиције и нелегално стечену имовину.
Чак су и странке (СПС, ЈУЛ и СРС) које су водиле такву (криминогену) политику – укључујући и медије и читав војно-полицијски апарат које су оне формирале и даље остале присутне, јер им није била утврђена кривична одговорност за бројна убиства и учињене злочине. Исто тако, на месту председника републике остао је Милан Милутиновић – и то до краја мандата. Због тога су убрзо осванули графити: „Све је исто само њега нема“ – у намери да се прикаже стање у Србији након „5. октобра“.
Ипак, промене су прихваћене од стране међународне заједнице, тако да на спољнополитичком плану долази до укидања санкција, а СРЈ се постепено почиње враћати у све међународне институције.
На унутрашњем плану после децембарских парламентарних избора, реформски курс опоравка предводи новоизабрани премијер Зоран Ђинђић под слоганом „Србија на добром путу“ – на путу ка евроатлантским интеграцијама. На бројним скуповима које организује по унутрашњости земље, успева да својом харизматичном појавом, креативним и прагматичним идејама код слободоумних грађана врати веру у будућност и да Србија може постати „модерна држава“ и „добро место за живот“.
Али, као што ни Немци после Првог светског рата нису могли да прихвате „вајмарску демократију“, тако ни конзервативна Србија после бомбардовања није могла да прихвати демократску будућност у оквиру ЕУ и НАТО. Осим тога, тешко је било обновити не само системске институције и администрацију, него ни девастирану привреду услед вишегодишњих економских санкција, застареле производње и урушене инфраструктуре. А то Србија сама није могла да уради… Макар да је постојао „Маршалов план за Србију“ – чак ни то!
Поврх свега, после „5. октобра“ Србија није прогласила Стунде Нулл („нулти час“ – израз којим су Немци означили време након 9. маја 1945. када доносе одлуку о радикалном раскиду с прошлошћу), него је Војислав Коштуница од самог почетка инсистирао на државно-правном континуитету.
За њега „5. октобар“ није представљао „револуционарну смену власти“, него „легитимну“ промену на основу „легалних“ избора на којима је Милошевић изгубио поверење грађана, а он то поверење добио. Зато је „6. октобра“ изостала лустрација – смена најодговорнијих особа за стање у друштву, него су и даље на кључним функцијама у држави остали људи из Милошевићевог режима.
За нас се обично каже да смо „лоши ученици“, јер нам се историја стално понавља и да из ње никада нисмо ништа научили. Али треба веровати да ће генерације које долазе бити паметније од претходних и да грешке неће поновити.
foto FoNet Marko Dragoslavić
Борис Кршев Данас
