Možda bi priču o „5. oktobru“ trebalo započeti sa 9. junom 1999. kada se potpisivanjem tzv. „Kumanovskog sporazuma“ okončala vojna intervencija (agresija) NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Iako je već sutradan Savet bezbednosti doneo Rezoluciju br. 1244 kojom je Kosovo stavljeno pod protektorat međunarodne zajednice, mediji u Srbiji su – zbog produženog roka za evakuaciju vojske, proglasili „pobedu u ratu“.
U međuvremenu, kod građana raste nezadovoljstvo prema bahatom i zločinačkom Miloševićevom režimu, koji se odavno „odvojio“ od naroda – sejući strah i brutalno se obračunavajući sa svim svojim političkim protivnicima (koji se po pravilu proglašavaju za „državne neprijatelje“). Beograd je zahvatio još veći talas nasilja, praćen brojnim ubistvima u sadejstvu kriminalnih klanova, tajne policije i samog državnog vrha.
Na drugoj strani, autoritarni režim Slobodana Miloševića dostiže vrhunac – ponesen populističkim sloganima o „pobedi u ratu“ i „obnovi, izgradnji i razvoju “ – on ne sagledava svu pogubnost sopstvene politike, nego raspisuje za 24. septembar 2000. (prevremene) izbore za predsednika SRJ.
Kako je na njima bio pobeđen od Vojislava Koštunice – novog kandidata Demokratske opozicije Srbije (DOS), ponovo pokušava da ospori (lažira) rezultate izbora. Situacija kulminira 5. oktobra kada iz čitave Srbije na poziv DOS-a pristiže u Beograd na hiljade nezadovoljnih građana da brane izbornu volju suverenog naroda.
Ali, ni sistem se lako ne predaje. Najviši oficiri vojske i policije dobijaju naređenje da fizički „uklone“ demonstrante, a kako je ispred Narodne skupštine bilo preko pola miliona okupljenih građana (stvorena je „kritična masa“), oni odustaju od intervencije i puštaju Miloševića „niz vodu“. Posebnu naredbu da mogu upotrebiti suzavac i vatreno oružje u razbijanju demonstranata dobila je JSO. Međutim, donose odluku da pređu na stranu opozicije i na taj način postaju svojevrsni „junaci dana“. Otuda su događaji od „5. oktobra“ poprimili karakter „slavne revolucije“, premda se takvi režimi ne ruše bez prolivanja krvi.
Sticao se utisak da je jednoj epohi došao kraj i da će sistem zaista biti promenjen. Međutim, osim samog Miloševića (koji pred TV kamerama priznaje izborni poraz) niko više nije bio smenjen, a kamoli pozvan na odgovornost. Javnost je očekivala da će bračni par Milošević-Marković po kratkom postupku biti uhapšen, izveden na sud i suđen za najteža krivična dela izvršena po njihovom naređenju (poput bračnog para Čaušesku).
Međutim, to se nije dogodilo, nego je početkom naredne godine protiv Slobodana Miloševića pokrenut postupak za „neovlašćeno proširenje placa na Dedinju“, a protiv Mirjane Marković za „nezakonitu dodelu stana vlade Srbije dadilji njenog unuka“ (!?!).
Kako se na kraju ispostavilo, prisutna svetina poslužila je kao paravan – da samo izgleda da se „revolucija“ dogodila „iznutra“ – voljom naroda. Zapravo, ona bi se pre mogla podvesti pod puč, koji su izveli vladajuće nomenklature „duboke države“ kako bi sačuvale svoje pozicije i nelegalno stečenu imovinu.
Čak su i stranke (SPS, JUL i SRS) koje su vodile takvu (kriminogenu) politiku – uključujući i medije i čitav vojno-policijski aparat koje su one formirale i dalje ostale prisutne, jer im nije bila utvrđena krivična odgovornost za brojna ubistva i učinjene zločine. Isto tako, na mestu predsednika republike ostao je Milan Milutinović – i to do kraja mandata. Zbog toga su ubrzo osvanuli grafiti: „Sve je isto samo njega nema“ – u nameri da se prikaže stanje u Srbiji nakon „5. oktobra“.
Ipak, promene su prihvaćene od strane međunarodne zajednice, tako da na spoljnopolitičkom planu dolazi do ukidanja sankcija, a SRJ se postepeno počinje vraćati u sve međunarodne institucije.
Na unutrašnjem planu posle decembarskih parlamentarnih izbora, reformski kurs oporavka predvodi novoizabrani premijer Zoran Đinđić pod sloganom „Srbija na dobrom putu“ – na putu ka evroatlantskim integracijama. Na brojnim skupovima koje organizuje po unutrašnjosti zemlje, uspeva da svojom harizmatičnom pojavom, kreativnim i pragmatičnim idejama kod slobodoumnih građana vrati veru u budućnost i da Srbija može postati „moderna država“ i „dobro mesto za život“.
Ali, kao što ni Nemci posle Prvog svetskog rata nisu mogli da prihvate „vajmarsku demokratiju“, tako ni konzervativna Srbija posle bombardovanja nije mogla da prihvati demokratsku budućnost u okviru EU i NATO. Osim toga, teško je bilo obnoviti ne samo sistemske institucije i administraciju, nego ni devastiranu privredu usled višegodišnjih ekonomskih sankcija, zastarele proizvodnje i urušene infrastrukture. A to Srbija sama nije mogla da uradi… Makar da je postojao „Maršalov plan za Srbiju“ – čak ni to!
Povrh svega, posle „5. oktobra“ Srbija nije proglasila Stunde Null („nulti čas“ – izraz kojim su Nemci označili vreme nakon 9. maja 1945. kada donose odluku o radikalnom raskidu s prošlošću), nego je Vojislav Koštunica od samog početka insistirao na državno-pravnom kontinuitetu.
Za njega „5. oktobar“ nije predstavljao „revolucionarnu smenu vlasti“, nego „legitimnu“ promenu na osnovu „legalnih“ izbora na kojima je Milošević izgubio poverenje građana, a on to poverenje dobio. Zato je „6. oktobra“ izostala lustracija – smena najodgovornijih osoba za stanje u društvu, nego su i dalje na ključnim funkcijama u državi ostali ljudi iz Miloševićevog režima.
Za nas se obično kaže da smo „loši učenici“, jer nam se istorija stalno ponavlja i da iz nje nikada nismo ništa naučili. Ali treba verovati da će generacije koje dolaze biti pametnije od prethodnih i da greške neće ponoviti.
foto FoNet Marko Dragoslavić
Boris Kršev Danas
