Beše to u VIII veku u Damasku, glavnom gradu Sirije, koja se nalazaše pod vlašću Arapa Muhamedove vere, na čelu sa kalifom Damaska Validom, koji u svoju službu uze tada još svetovnjaka Jovana Damaskina da pomaže oko uređenja poslova među hrišćanskim stanovništvom. Nekako u to vreme se pojavi u samom Istočnom rimskom carstvu, u glavnom mu grad Konstantinopolju, jeres ikonoborstva, a pokrenu ga samodržac Lav III Isavrijanac. Jovan Damaskin beše od bogate porodice i vrlo učen, te vide ovu jeres i odlučno joj se suprostavi raznim pismima i rečima, i pokaza svoju veliku ljubav ka ikonama. Videći da ga narod sluša i čuvši ko je i kakav je Jovan Damaskin omrze na njega Lav Isavrijanac i odluči da nekako uništi Jovana, te smisli podlost.
Dočepa se jednog od pisama, koje je Jovan Damaskin pisao i predade ga svom kaligrafu kako bi vežbao i naučio da oponaša Jovanov način pisanja, te naredi svom kaligrafu da napiše jednu lažnu poslanicu i naznači kako ju je navodno Sveti Jovan Damaskin poslao samome Lavu Isavrijancu podstičući ga da dođe i bez borbe zagospodari Damaskom, jer je kalif bio odsutan.
Tako lažno pisanu poslanicu Lav posla kalifu Damaska Validu uz svoje pismo u kojem ga je uveravao u odanost i ljubav prema njemu, te ga upozoravao na zaveru Jovanovu i da mu kao dokaz prilaže njegovom rukom pisanu poslanicu kako bi se sam kalif uverio u to. Kalif poverova rečima Lavovim i odmah naredi da se Jovanu odseče desna ruka, kojom je kalif poverovao da je pisao poslanicu, i za primer svima da se obesi na glavnom trgu Damaska. Odmah izvršiše zapovest. Pred veče, Sveti Jovan zamoli da mu vrate odsečenu ruku, jer već izvršiše kalifove zapovesti, te sa svojom desnicom u levici ode pred porodičnu ikonu Presvete Bogomajke i moliše se klečući svu noć da ga isceli kako bi nastavio da piše u znak sećanja na čudo koje se dogodilo.
Dugo se molio Sveti Jovan Damaskin držeći levom rukom desnu spajajući je uz telo i umoran od bola i muke na kratko zaspa, a u snu ugleda Presvetu Bogorodicu živu na ikoni i ču kako mu govori da je ruka isceljena i da se više ne žalosti, već da ispuni ono što je obećao i nastavi pisati u zaštitu ikona. Probudi se Sveti Jovan i vide da to beše tako i da je ruka ponovo na mestu gde je i bila, te gde beše posečena ostade crvena nit da podseća na stradanje, a i više od toga – da podseća na čudo Presvete Bogorodice.
U znak blagodarnosti prema Presvetoj Bogomati, Sveti Jovan dade da se načini srebrna ruka, slična odsečenoj, i da se pripoji ikoni na donjoj levoj strani, te se od tog doba ikona prozva Trojeručica. I ostade kao primer ostalim hrišćanima da, ko može i kako može, od zlata ili srebra načine predmete na kojima predstavljaju neki od isceljenih delova ljudskog tela.
Nakon ovog događaja Sveti Jovan Damaskin odluči da se zamonaši. Kalif ga videše isceljenog i razumeše dejstvo Božije sile, te se pokaja što poverova kleveti i zatraži oproštaj od Svetog Jovana žaleći što će ih napustiti, ali mu ipak dade dozvolu da se udalji iz sveta. Napusti Sveti Jovan Siriju i ode da se zamonaši u čuvenoj lavri Svetog Save Osvećenog u Palestini i sa sobom ponese čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice. Postavši monah Jovan ču od braće u manastiru da je Sveti Sava Osvećeni, pre svog blaženog upokojenja u VI veku, kazao da pored njegovog groba pričvrste njegovu patericu, odnosno igumanski štap, jer je prorekao da će u budućnosti doći kao poklonik u manastir carski sin istog imena Sava i da će pri njegovom poklonjenju grobu štap, iako pričvršćen, pasti na zemlju.
Te je naredio da mu se kao blagoslov da igumanski štap i ikona Presvete Bogorodice Mlekopitateljice, koja je čuvana u lavri. Odluči pred svoju smrt i Sveti Jovan Damaskin da ostavi kao zaveštanje da taj carski sin dobije i njegovu ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice. U lavru nakon pet vekova, 1217. godine stiže poklonik, monah Sava, carski sin, iz manastira Hilandara i pokloni se grobu Svetog Save Osvećenog, te kako je i prorekao svetac, igumanski štap pade. Manastirski oci, videvši to, raspitaše se ko je i odakle dolazi, ali ostade sumnje kod njih i vratiše igumanski štap na mesto. Monah Sava dođe i sledećeg dana i pokloni se grobu i štap oped pade, te monasi videše da je on taj istog imena, carski sin, koji će doći, pa mu dadoše igumanski štap, ikonu Presvete Bogorodice Mlekopitateljice i ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice.
I tako se Sveti Sava vrati iz Palestine na Svetu Goru. Sveti Sava je ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice doneo sa sobom u Hilandar, a nakon dve godine Sveti Sava biva rukopoložen za arhiepiskopa Srbije i odlazi sa Svete Gore. Trojeručica ostaje u Hilandaru do 1347. godine, kada dolazi na Svetu Goru car Dušan i kao blagoslov manastira uzima ikonu Trojeručice i donosi je u Srbiju.
Ne zna se kako i zašto, ali do kraja XIV veka Trojeručica biva premeštena sa dvora cara Dušana u manastir Studenica, koji se početkom XV veka našao na meti Osmanlija, te su monasi na brzinu spakovali najvrednije, a ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice učvrstili su na samaru jednog magareta i pustili da ga vodi volja Presvete.
Magare je prešlo celu Srbiju i Makedoniju i došlo je na Svetu Goru, te se zaustavilo nedaleko od manastira Hilandara. Skinuše monasi ikonu sa samara, a magare pade mrtvo, te tu sazidaše pokloničko mesto u spomen na taj događaj. Svake godine se vrši litija sa ikonom Trojeručicom od manastira do tog mesta u znak sećanja na dolazak ikone.
