Prepodobni Prohor Pčinjski (početak XI veka – 1067.) Prohor Pčinjski rođen je početkom XI veka od pobožnih roditelja Jovana i Ane, koji življahu u selu Ovčepoljskog kraja Skopske oblasti. Dugo su Jovan i Ana želeli dece, ali nisu ih mogli imati, te usrdno se moleći Bogu i dajući milostinje sirotinji, u starosti blagoslovi ih Gospod sinom, kojem dadoše ime Prohor. U osmoj godini Prohora roditelji dadoše da uči knjige u čemi je veoma napredovao i radovao svoje roditelje i kada izuči književnu mudrost bolje od vršnjaka i postade punoletan htedoše roditelji da ga žene, te da dobiju naslednike, ali Prohor ne žele sebe da okuje ovozemljaskim okovima, jer mu duša želeše ka nebu i srce ljubljaše Boga više od krasota ovoga sveta i zemaljskih čari.
Odlazio je Prohor redovno u crkvu na molitve, hraneći svoju dušu rečima Gospodnjim i slušajući ih odluči da ostavi sve krasote ovog sveta i posveti se Bogu, pa razdeli sve svoje imanje siromasima i otide u pustinju. Nastanio se u starom Žegligovskom kraju, koje beše srednjovekovni naziv za predeo oko Kumanova u današnjoj Severnoj Makedoniji, u pešteru Nagoričansku, gde pronađe mali izvor i stade se tu podvizivati hraneći se biljem i travom, i to samo jednom u tri dana, dok mu molitva beše hrana duši njegovoj redovna. Tako provede Prohor 32 godine i ne vide ljudi, samo se družeći sa zverima, koje su mu dolazile. Po promisli Božijoj, jednog dana srna, koju je hranio, dođe preplašena kod Prohora u pećinu, a ubrzo za njom i lovac koji ju je progonio, koji vide starca u poderanim haljinama i prepade se, te stade bežati, a Prohor, provideši duhom da se lovac zove Diogen i da će uskoro biti car, povika za njim da stane i da je i on čovek i da ga se nema zašto plašiti.
Diogen ga je čuo, stao i vratio se do starca i pao mu pred noge tražeći blagoslov, a Prohor mu tada kaza da ide odmah u Carigrad, jer će ga Bog uzdići na carski presto, a tada da ne zaboravi njega, već da tu svoju staru odeću skine i ostavi u posebnoj odaji, te da joj češće svraća i opominje se njega, starca koji živi u pustinji. Posluša Diogen Prohora i ode u Carigrad i ubrzo posta car, u istoriji poznat kao Roman IV Diogen (car od 1068. do 1071. godine), te odloži svoju odeću kako mu je Prohor i rekao, ali kako vreme prolazaše Diogen je zaboravio na odaju, odeću i na starca.
Nakon 30 godina javi se Diogenu Prohor u snu i upita ga zašto je zaboravio na svoje pređašnje haljine i na njega starca, pa mu kaza da mu podigne barem i malen hram. Prenu se iz sna Diogen i ode do odaje sa svojim starim haljinama i opomenu se reči starca, pa želeći da starcu ispuni želju krenu u pustinju u kojoj se sreo sa podvižnikom pre toliko godina, ali ga tamo ne nađe, jer je po promisli Božijoj Prohor pre 30 godina prešao na planinu Kozjak, gde je nastavio da se podvizuje.
Na mestu u Nagoričanu, gde se podvizivao Božiji ugodnik, car podiže hram, ali tugovaše što ne može naći mošti prepodobnog, te posla mnogo vojnika da ga traže, što beše uzalud. Usrdno se molio car Svetom Prohoru da mu otkrije gde počivaju njegove mošti i javi mu se Sveti Prohor u snu i kaza da mora tražiti u Kozjačkoj pustinji, te car krenu sa vojskom i tražiše po Kozjaku. Ugleda tada belog orla kako kruži iznad jedne pećine na vrhu Kozjaka i tamo pronađoše mošti svetog pustinjaka, te padoše pred njima i poneše ih u novopodignuti Nagoričanski hram, ali sutra ih u hramu nije bilo, već ih pronađoše opet u njegovoj pećini, koja beše daleko od hrama. Vratiše ih opet u novi hram, ali tako bi i sledećeg dana, te su tri puta mošti vraćali u novopodignuti hram iz pećine. Car odluči da mošti odnesu u Carigrad, ali kada mošti natovariše na mazgu, ona ne hte ni da mrdne. Tako car shvati želju Svetog Prohora, te podiže novi hram na reci Pčinji, gde i sada počivaju svete i čudotvorne mošti, iz kojih još teče sveto i celebno miro, a levu ruku ponese car u Carigrad.
Prepodobni Jovan Rilski (pre 876 – 18. avgust 946) Jovan Rilski rođen je u blizini Sofije u mestu Skrini, verovatno pre 876. godine, u Bugarskoj, za vreme vladavine cara Borisa (Boris I Mihailo, 852 – 889), podvizivao se za vreme cara Simeona I ili Simeona Velikog (893 – 927), dok je najaktivniji u svom radu bio za vreme cara Petra I Bugarskog (927 – 969). Rođen je Sveti Jovan Rilski u porodici pobožnih roditelja i od mladosti svoje zavoleo je Gospoda, te je po smrti roditelja svo nasleđe svoje razdelio siromasima i bolesnima, zamonašio se i samo sa jednom haljinom na sebi napustio rodni kraj, te otišao u divlju goru, gde se nastanio u pećini i predao se molitvi Gospodu. Mnoge je napade demona i ljudi pretrpeo, što od razbojnika, što od srodnika, te se potom preselio u planinu Rilsku i nastanio se tu u jednom šupljem drvetu, pa se hranio samo travom i bobom, koji tu u blizini poče rasti po Božijoj promisli.
Podvizivao se godinama Sveti Jovan, a da čoveka nije video, te po Božijoj promisli, čobanima se izgubi stado i oni ga počeše tražiti i sretoše svetitelja, pa se tako pročuje među ljudima, koji počeše dolaziti tražeći od prepodobnog pomoć u bolestima i mukama. Molio se Sveti Jovan sa njima za njih i bolesnici dobijaše zdravlje, te glas o pustinjaku dođe i do cara Petra I, koji silno želeše da se vidi sa njim, ali izbeže to viđenje Sveti Jovan Rilski i pismom mu dade potrebni savet.
Privukao je svojim vrlinskim životom mnoge, a neki se i nastaniše u njegovoj blizini, pa tu ubrzo podigoše i hram i manastir. Duboku starost doživeo je Sveti Jovan Rilski i upokojio se mirno u Gospodu 18./31. avgusta 946. godine, a po smrti se javio svojim učenicima. Njegove mošti su najpre pogrebene pored Rilskog manastira, a car Petar I je naredio da budu prenesene u Sofiju. Prilikom najezde Ugara odnete su u Mađarsku 1183. godine, kada je mađarski kralj Bela III (Bela III Ugarski, kralj od 1172. do 1196. godine) zauzeo Sredec, i položene su u njihovoj prestonici Gran (Estergom – Ostrogon).
Govorilo se da je tamošnji katolički nadbiskup odbijao da prihvati koliko je veliki svetitelj Jovan Rilski, te da je zato onemeo, pa kada se pokajao i poklonio svečevim moštima, te molio za oproštaj, govor mu se povratio, i zaprepašćeni tim čudom Mađari su 1187. godine vratili mošti Svetog Jovana Rilskog Bugarima. Ponovo su mošti vraćene u Trnovo za vreme cara Jovana Asena (1218 – 1241). Kada Turci zauzeše Trnovo mošti Svetog Jovana Rilskog, posredovanjem sultanije Mare Branković, najzad su prenete u manastir Rilski 1496. godine, gde i danas počivaju u posebnom kovčegu pored ikonostasa. Rilski manastir su obnovili i srpski vladari kralj Milutin (Stefan Uroš II Milutin Nemanjić, oko 1253 – 1321, vladao od 1282. do 1321. godine) i car Dušan (Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić, Dušan Silni, vladao kao kralj od 1331. do 1346. godine, a zatim kao car od 1346. do 1355. godine), koji je vekovima kula svetilja za hrišćanski narod u Bugarskoj.
Tropar Prepodobnom Prohoru Pčinjskom, glas 1.: Pustinij žitelj i vo ploti Angel i čudotvorec, javilsja jesi Bogonose, oče naš Prohore, postom, bdjenijem, molitvoju Nebesnija darovanija prijim, iscjeljaješi nedužnija i duši vjeroju pritekajuščih ti, slava Davšemu tebje krjepost, slava Vjenčavšemu tja, slava Djejstvujuščemu toboju vsjem iscjelenije. (Tropar, glas 1.: Kao pustinjski žitelj i u telu Anđeo i čudotvorac, pokazao si se Bogonosni oče naš Prohore. Postom, bdenjem i molitvama, Nebeske darove si primio, isceljujući bolesti onih koji ti sa verom dolaze.
Slava Onome koji ti je dao snagu, koji te je proslavio i koji kroz tebe daruje svima isceljenje.) Kondak Prepodobnom Prohoru Pčinjskom, glas 4.: Veliju pobjedu mužeski pokazal jesi, otonuduže Božestvenoju ljuboviju razgorjevsja, carja tljenago i vsja krasnaja preobidjel jesi, na gorje Kozjačestjej vselivsja, ot njejaže v Nebesnaja vozšel jesi k Carju carej, Prohore: Molisja že neprestano o vsjeh nas. (Kondak, glas 4.: Veliku si pobedu hrabro pokazao i otuda si se Božanskom ljubavlju razgoreo, cara ovoga sveta i sve krasote prezrevši.
Odselio si se na Kozjačku goru i sa nje si otišao na Nebesa Caru careva, Prohore sveti: Moli se neprestano za sve nas.) Tropar Prepodobnom Jovanu Rilskom, glas 1.: Pokajanija osnovanije, propisanije umiljenija, obraz utješenija, duhovnago soveršenija, ravno Angelom žitije tvoje bist, prepodobne, v molitvah ubo i poščenijih, i v slezah prebivaja, oče Jovane, moli Hrista Boga o dušah naših. (Tropar, glas 1.: Temelju pokajanja, zakone smernosti, sliko utehe i duhovnog savršenstva, tvoj život je bio sličan anđelskom, jer si u molitvama, postu i suzama prebivao, oče Jovane: Zato moli Hrista Boga za duše naše.) Kondak Prepodobnom Jovanu Rilskom, glas 8.: Angelskomu žitiju porevnovav, prepodobne, vsja zemnaja ostaviv, ko Hristu pritekal jesi, i Togo zapovjedmi ograždajasja, javilsja jesi stolp nepokolebim ot vražijih napadenij. Tjem zovem ti: Radujsja, oče Jovane, svjetilo presvjetloje. (Kondak, glas 8.: Revnovao si anđelskom životu, sve zemno ostavivši, i ka Gospodu Hristu pritekavši. Ogradivši se Njegovim zapovestima, pokazao si se kao nepokolebljivi stub od demonskih napada. Zato ti kličemo: Raduj se, oče Jovane, svećnjače presvetli!)
Snežana Nedić
