Иако у нашој земљи још важи мораторијум на нуклеарне електране, у Србији се складишти радиоактивни отпад. То није нуклеарни отпад из Француске или било које друге земље који потиче из електрана, већ се ради о ономе који долази из научно-истраживачких, медицинских и сличних извора, кажу саговорници Н1. Где је сада нуклеарно гориво из истраживачког реактора у Винчи?
Говорећи о разлици између укидања мораторијума на нуклеарне електране и увоза нуклеарног отпада о коме се причало после потписивања Меморандума о сарадњи у области нуклеарне енергије са Француском, професор Физичког факултета у Београду Иван Виденовић каже да се ради о суштински различитим и неупоредивим правним нормама.
„То је као да поредите, на пример, забрану убиства, са укидањем забране летења, вожње аутомобила или повећањем максималне дозвољене брзине на аутопуту на 130 км/х. Једно је, дакле, базична цивилизацијска правна норма, а друго је укидање сувишних и превазиђених рестрикција, уведених у тренутку када је у јавности владао страх због једног иманентног катастрофалног догађаја какав је био Чернобиљ“, каже Виденовић за портал Н1.
Тај мораторијум, односно Закон о забрани изградње нуклеарних електрана, донет је на савезном нивоу и од свих нових држава насталих распадом Југославије, једино га је Србија транспоновала у свој правни систем.
Виденовић наводи да укидање Закона о забрани изградње нуклеарних електрана не значи нужно да ће Србија градити нуклеарку, „као што вас нико не тера да летите авионом или возите брзо ако не желите“. Он наводи да потреба за нуклеарном енергијом јесте нешто што треба да буде предмет стручне и јавне расправе.
„Са друге стране, забрана увоза радиоктивног отпада иностраног порекла је кључна норма и као таква, један од уводних чланова Закона о заштити од јонизујућих зрачења и нуклеарној сигурности. Укидање те забране, у ситуацији када Србија нема ни простројење за прераду, ни трајно одлагалиште радиоктивног отпада, био би јасан знак да неко има нечасне намере“, поручује Виденовић.
Какав отпад се складишти у Србији
Нуклеарним отпадом у Србији руководи Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије.
Радиокативни отпад (РАО) класификује се као високо, средње и нискоактиван. Најопаснији је високоактивни отпад, а њега чини истрошено гориво нуклеарних реактора.
„Оваквог отпада нема више у Србији. Он је из истраживачког реактора у Винчи транспортован 2010. године у земљу порекла, Русију, где се трајно одлаже. У Србији данас имамо само генерисање и складиштење средње и нискоактивног отпада који настаје у уобичајеној употреби радиоактивних материја у медицини и индустрији“, наводи Виденовић.
„Препакивање нуклеарног горива била сложена операција“
Да овакавог отпада у Србији нема потврђује за портал Н1 и консултант директора Директората за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије Ђорђе Лазаревић. Он каже да је препакивање искоришћеног нуклеарног горива на истраживачком нуклеарном реактору у Винчи, била веома сложена операција.
„Следио је, затим, утовар у специјалне челичне контејнере и на крају одношење у земљу порекла (Русију). Укупно око 250 буради од по 220 литара. У тим бурадима је углавном била сабијена контаминирана ХТЗ опрема (назувци, заштитна одела, рукавице, итд) која је коришћена да заштити операторе који су изводили те операције“, наводи Лазаревић.
Да је све у вези са нуклераном енергијом глобално питање, сведочи и податак да је отпад напустио Србију захваљујући договору Русије и Сједињених Америчких Држава (САД). Окидач за разговор и договор две супер силе био је пре свега страх САД после незапамћеног терористичког напада на куле близнакиње у Њујорку 2001. године
„Постојао је снажан интерес међународне заједнице, оличене у Међународној агенцији за атомску енергију (ИАЕА), а пре свега САД, да се истрошено гориво из разних истраживачких реактора грађених у 20. веку и на Истоку и на Западу, врати у земље порекла и тамо стави под јединствену и ефикасну контролу. То се поклопило и са интересима Србије, да се истрошено гориво односно високоактивни отпад измести из Винче 2010. године“, истиче Виденовић.
Лазаревић, који је докторирао на модулу Нуклеарна, медицинска и еколошка техника у оквиру ЕТФ у Београду, каже да у овом тренутку постоје операције које су везане за одржавање система, што подразумева замену филтера којима се пречишћава вода, као и филтера на јединицама у вентилационом систему који извлачи ваздух и избацује га кроз димњак.
„За те потребе нормалног одржавања на овом реактору напуни се отприлике једно буре од 220 литара и замени један филтер годишње“, наводи Лазаревић.
Он каже да постоје и друге активности које генеришу радиоактивни отпад, попут чишћења погона, који се ради заједно са колегама из Шведске и Енглеске.
Како каже, у плану је да се радијум из тзв. радијумског бункера у Винчи упакује у металне капсуле, да се те капсуле заваре и потом сместе у одговарајућу заштиту.
„Тренутно се у земљи поред отпада из нормалног одржавања реактора, повремено преузимају замењени радиоактивни индустријски извори ради ускладиштења. Ради се о радиоактивним изворима из железара, на местима где се ради флотација руде, мери густина и слично, који по правилу нису великог интензитета. Кад им опадне активност на ниво када не могу да служе сврси, отписују се, постају радиоактивни отпад и предају се на ускладиштење, и то је на нивоу од пар извора годишње“, наводи Лазаревић.
Међу отпадом и меци са осиромашеним уранијумом
Лазаревић наводи отпад који долази из индустрије испитивања варова којима је кратко време полураспада, због чега се третирају као радиоактивни отпад свега тек неколико година, затим повремено демонтирање по неког преосталог радиоактивног громобрана… Ту су и рендген уређаји који сами при својим распадима емитују нискоенергетско x зрачење као плутонијум (238Пу).
„По правилу се користе око десет година, а онда се предају на складиштење као РАО. Овакви извори се предају једном у неколико година, док се око два пута годишње предају неутронски извори са универзитета или од других корисника којима више нису потребни. То су обично прашкасти материјали који садрже торијум, уранијум или нека њихова једињена“, наводи саговорник портала Н1.
Лазаревић каже да поред нуклеарног материјала, у отпад улазе и остаци чишћења просторија где су били ови материјали, као и отпад из процеса чишћење терена на југу Србије где је извађено више стотина метака од осиромашеног уранијума и препакована земља која је имала више уранијума од онога што је дозвољено по критеријума са аспекта заштите људи и животне средине.
Мере безбедности
Као истиче Лазаревић, припремљене су анализе радијационе сигурности током нормалног рада складишта радиоактивног отпада које су посебно важне за старе хангаре (Х1 и Х2) са историјским отпадом и сагласно тим анализама су обезбеђене мере да се у првом реду заштите људи.
„Према плану, ући ће се у оба постојећа хангара, све ће бити прегледано, очекује се да ће добар део данашњег отпада бити испод граничне вредности, што значи да не мора више да се чува као РАО, али ће без обзира бити подвргнуто добро разрађеним мерним методама и приступиће му се на основу веома детаљно урађених анализа сигурности“, наглашава саговорник.
Како каже, највећа пажња посвећује се томе да се оператори не озраче и „не дај боже нешто не буде испуштено у околину“.
Он наводи да се не може искључити могућност да неки индустријски извор процури, али да је због тога око ових хангара врше редовна контрола узорака земље, узорака воде од падавина и оближњег потока и усисава и контролише ваздух тако да би на време било примећено да је неки извор процурео, и према томе се предузеле мере да се тај извор изолује и препакује у нову кошуљицу.
Реална опасност је тренутно занемарљива
Како објашњава Лазаревић, реална опасност од отпада какав се данас складишти је занемарљива. Није смртоносна и могуће је само у одређеним ситуацијама.
Он каже да у случају да дође до пожара, вероватноћа да индустријски извори процуре је врло мала, око 1 посто, а да је још мања вероватноћа да се уопште догоди пожар, будући да је спречавања пожара императив.
„Уколико би се и десио, онда главни проблем не би толико био цурење извора због мале вероватноће колико би могао да буде, ако би пожар захватио оно што се налази у бурадима. То су раније поменута одела, гумене рукавице, назувци, све што је запаљиво. Услед тога пожар би могао да захвати јављаче пожара, затим паковање уранијума у металним контејнерима, металну кутију са мецима са југа Србије. Такав велики пожар би већ довео до цурења, с обзиром на природу материјала и запаљивости“, додаје.
Уколико би се то десило у поменутом хангару Х2 где се налази историјски отпад који има већу активност, последице би биле могуће само у непосредној близини.
„На 350 метара колико су најближе куће од тих хангара, где живе људи, укупна доза би била мања од 70 µСв (микро-Сиверта). Из природе примимо 2.400 µСв годишње“, објашњава Лазаревић.
Када је у питању утицај на терен услед овако претпостављеног великог пожара, око тих кућа би, услед волатилности, цезијум могао да се разлети, депонује и контаминира околне површине што би дози за становништво из околине могло да допринесе за додатних 25 µСв, а то је „мање од примљене дозе на једном лету на релацији Лондон-Њујорк“.
Чекање на трајно складиште
У Винчи још не постоји адекватно трајно складиште високоактивног радиоактивног отпада. Срећом, нуклеарно гориво је однето, тако да су остале само мале количине.
Виденовић подсећа да је 2008. године у Винчи изграђен нови, модеран Хангар 3 великог капацитета који може да прими сав новонастали отпад, а предвиђен је и за ускладиштење свог историјског отпада који се сада налазе у „старим, затвореним и неусловним хангарима 1 и 2 и складиштима течног отпада у Винчи“.
„Зашто тај посао до данас, за 15 година постојања Јавног предузећа ‘Нуклеарни објекти Србије’, није завршен, питање је на које нема јасног одговора. Ако би се Србија одлучила за изградњу нуклеарне електране, јавила би се додатна потреба за безбедним привременим складиштењем истрошеног горива из електране, али и за трајним одлагалиштем радиоактивног отпада“, наводи.
Како указује Виденовић, хангар је нешто што треба да омогући да се тамо без ризика по околину распадне историјски отпад, извори коришћени у индустрији, медицини, истраживањима….
„Ту су такође и медицински, радиотерапијски извори који су снажни који ће бити препаковани у адекватну заштиту и на тај начин чувани док потпуно не ослабе“, додаје.
Лазаревић каже да у односу на човеков живот, 300 година колико је најдуже што треба чувати од овог отпада, није тако страшно.
„Дуго мора да се чува Ра (радијум), Ам (америцијум), и ових пар узорака озраченог уранијума, али то је планирано да буде спаковано и чувано у безбедном складишту. А када једног дана наша земља уђе у клуб земаља које користе нуклеарну енергију, онда ће се у склопу тога сместити и овај отпад заједно са отпадом са нуклеарне електране који захтева трајно складиштење у дубљим геолошким структурама“, закључује саговорник.
Institut za nuklearne nauke „Vinča“ Foto:TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC
