„Први пут после 34 године од када ми се утопио петогодишњи син Горан нисам могао да приђем месту на обали Ракитске реке на којем је нађено његово тело и да му запалим свећу за покој души. Чекао сам два и по сата на штакама и на крају је полиција рекла да нема ништа против, али инвеститор не да. Осећао сам се грозно, понижено“.
Овим речима описује догађај од јуче Десимир Стојанов – Деско из Раките, председник месне заједнице који се са мештанима и активистима покрета Одбранимо реке Старе планине (ОРСП) бори већ више од годину дана против изградње мале хидроелектране у овом сеоцету код Бабушнице и намере да се планински брзаци преселе у металне цеви.
У недељу се граница градилишта МХЕ у срцу села проширила, тако да Деско није успео да дође до места, где је 5. априла 1984. године у набујалој Ракитској реци живот изгубио његов петогодишњи, прворођени, син Горан.
– Било је пролеће, топљење снега, река је набујала… Десила се несрећа… Тело Горана који је упао у реку, нашли смо 150 метара низводно, на месту где се сада гради електрана – присећа се Деско трагедије која га је задесила.
Како каже, Ракитска река за њега има посебан значај.
– Ја прво браним реку, али браним и то место које је за мене свето – прича Деско.
Годинама већ, каже, пале свеће на том месту где му се утопио син.
„Инвеститор ми не да да приђем“
– Од када су почели да копају обалу на том месту, палим свеће свакодневно. Све до недеље. Од недеље ми не дају да приђем. Поднео сам захтев полицији да ми се омогући приступ, полиција каже да нема ништа против, али инвеститор неће да чује. Његови батинаши су ту негде и чекају само да уђем на градилиште – прича Деско.
Он каже да је инвеститору то речено од првог дана због чега долази на обалу реке и пали свеће, али да нема разумевања.
– Могу ту да буду и живи људи, они ће то да копају. То су неки људи са посебним фелама… Ја ту врсту људи не разумем – прича очајни Деско: „Инвеститор неким пројектом има дозволу за 495 квадрата површине, ми смо инсистирали да се та површина огради да ту њима нико не смета. Линија по неким њиховим дозволама се драстично проширила и сада обухвата цело корито“.
Проблем је што је инвеститор, прича Десимир Стојанов, оградио и једну приватну парцелу и једну парцелу у власништву ОШ „Свети Сава“ у Звонцу коју користе као депо вишка грађевинског материјала.
– Ако је ограда линија и ако је човек у прекршају преко те линије, да ли је инвеститор у прекршају кад загради нечију имовину – пита се Деско.
Деско очајан због свега што се дешава, каже да Ракита више не личи ни нашта и да ту више не вреди ни живети. Каже и да би са још некилио пријатеља најрадије као избеглица напустио све ово.
„Идемо за Бугарску као избеглице“
– Ми планирамо, нас четири пет, да кренемо за Бугарску за неки дан, као избеглице. Пријавићемо се Црвеном крсту, још смо у преговорима колико нас ће да крене. Па нека чују две државе ако неће они који треба – каже Стојанов.
Он истиче да су им нарушена Уставом загарантована права.
– Нама узимају оно што нам Устав гарантује. Устав јамчи људско право и право националних мањима и то се не може умањивати. Ако ми неко узме 85 одсто воде, јел се ту поштује уставна норма? Кад неко на локалу изда такву врсту дозволе па људима узме 85 одсто воде, да ли њима после тога није урушено право које им Устав гарантује? Како је могуће да се то јавно добро у власништву свих грађана да јеном човеку – пита се Десимир Стојанов.
Деско каже и да је саслушаван на полиграфу због бомбе која је нађена недавно пред кућом у селу у којој су смештени грађевински радници.
Б. Јаначковић Блиц
