Sunce, posle nevremena i kiše, prosto je okupalo centar grada. Utisak prvi. Parovi, ljudi mladi, stari, sredovečni, da kažemo bez kićenja teksta, obični, a opet svi nekako dostojanstveni, mirni, nikako agresivni. To je taj prvi utisak starog i prekaljenog demonstranta u sedamdesetim.
Prošao sito i rešeto, trgove, šatore, sve ono što je obeležilo nesretne devedesete, pa onda i novovekovne „zemljotrese“ političkih nadmudrivanja ekipa koje kaže odlično zna. Okretao se kao čigra i više puta govorio da ga obuzima jeza zbog osećaja da se reka ljudi sliva ulicom Kneza Miloša ka nekom ušću za koje su se mnogi pitali kako izgleda.
Negde na simsu, tu, nedaleko od zgrade predsedništva, sedeo je gospodin u dobrim godinama. Sam, obučen pristojno, u odelu, zagledan u kolone sveta koje su pristizale sa svih strana.
Prišao sam mu i pitao ga za reč dve. Prvo je ćutao, zamislio se duboko, a onda rekao: „Lepo je, puno je ljudi, kao i onda s početka veka, misleći na petooktobarske dane, ali i one pre.
Osmehnuo se i dodao da su mu 93 godine. Prošao je vek i evo, na jednom simsu osmehuje se svetu koji poput talasa jeze prolazi kroz sećanja onih koji gledaju neke nove ljude na njihovim starim stazama.
Potom sam čuo dvoje mladih kako jedno drugom postavljaju pitanje: „Kuda idemo sad?“
Pitao sam ih: „A šta vi kažete, kuda?“ Pametan svet, razumeli su pitanje. Pa ovako: „Ako se ne pomere oni koji ne znaju svoj posao da rade, oni koji u firmama i bilo gde rukovode samo zbog politike, a ne i znanja, neće biti dobro. I to je u svim sektorima, koliko smo pratili, i ne samo u Beogradu. Tako smo izgubili i firme i sve ostalo, a dobili su ih i uzeli oni kojima je to omogućila politika. Eto, to je za početak, i to znači i ostanak“.
Nije tu bilo razularenih ljudi, bilo je mnogo ljudi sa različitim ali skromnim transparentima.
Što bi narod rekao, nisu bili okačeni na velikim motkama. Prolazeći kroz reku tih lica, sa obale na obalu, tj. sa jedne na drugu stranu ulice, čovek nije mogao da pronađe uzdignuto mesto kako bi fotografisao kolonu kojoj nije bilo kraja. Šta god da se drugo kaže je zluradost. Jer ljudi su se čudili ljudima. Fotografima i onima koji su uspeli da se popnu na poneku betonsku kantu koja je štrčala iz zemlje ljudi su dodavali telefone kako bi im ostavili trag u slici života jednog zaustavljenog vremena.
Bilo je tu profesora, vojnih lica u penziji, studenata, vozača, radnika koji su uspeli da uhvate dah uprkos dirinčenju za goli opstanak.
Gazela je ćutala, treperila pod svim onim koracima koji nisu bili strojevi. Sa nje se videlo crveno sunce u punoj dimenziji. Ka njemu se autoputem slivala reka bez kraja.
I da, na tom putu, na bankini, stajao je stari prota u mantiji sa kamilavkom. Pomogli su mu da se popne i pogleda niz drum daleko mlađi ljudi. Momak i devojka.
Oči su mu bile pune suza: „Da, došao sam tamo gde je narod, tu mi je mesto. Moje vreme polako prolazi, a ovi ljudi, oni treba da se raduju i žive“.
Noć je polako nadvladavala, a narod se pitao, ljudi su pitali, kuda. Mnogi lagano obučeni, bez sendviča, bez ranaca, bez prevoza, polako su odlazili svojim domovima. Najuporniji, oni mlađi i oni koji su predvodili kolone odlučili su da ostanu.
I sad, dok prebiram reči, sve ono što je obeležilo jedan od mnogih dana, posmatram neumornu starinu od mnogo decenija kako dostojanstveno gazi pored širokog druma kako bi se vratio kući.
„Nisam poneo ništa, nisam se dobro spremio, ali vratiću se, bio je ovo dan koji će da traje“
I to nije bila jedna „Slika života“, bilo ih je mnogo, premnogo da bi sve stale u jednu priču.
Priču o jednom drumu sa puno ožiljaka.
foto Dejan Radulović, „Slike života“
(Piše Dejan Radulović, autor emisije „Slike života“ koja se emituje na TV N1)
