Да власт не игнорише перспективе ископавања литијума види се и по томе што се он помиње и у Нацрту Националног енергетског и климатског плана о којем је Министарство рударства и енергетике организовало јавну расправу у јуну и јулу, изјавила је за НИН Христина Војводић из Регулаторног института за обновљиву енергију и животну средину (РЕРИ).
Како је објаснила, овај документ представља основ енергетске политике сваке државе која је овај јавно-политички документ прихватила и један је од најважнијих докумената у области енергетике и климатских промена.
„Из једне неупадљиве табеле у том документу сазнајемо да Србија 2030. планира да производи 600.000 тона литијума/бора и других повезаних производа, а очекује се да иста физичка производња остане и до 2050″, указала је Војводић.
Имајући у виду да је на снази Уредба којом је стављен ван снаге просторни план подручја посебне намене за реализацију пројекта Јадар, она сматра да се логично поставља питање – на основу којих података је Министарство дошло до ових пројекција?
Министарство убрзо „разјашњава“ недоумице и објашњава да су подаци прикупљени од „релевантних заинтересованих страна“, али до данас остајемо ускраћени за одговор које су то тачно релевантне заинтересоване стране консултовали, нагласила је Војводић.
Додатну забуну уноси чињеница да ни сам Рио Тинто у својим плановима није рачунао на толику производњу.
До сада се у јавности баратало са проценама да би се у оквиру пројекта Јадар годишње производило око 58.000 тона рафинисаног литијум карбоната за израду батерија, 160.000 тона борне киселине и 255.000 тона натријум сулфата. Све заједно, дакле, 473.000 тона.
Значи ли то да надлежни рачунају да ће до 2030. још неко, осим Рио Тинта, почети да експлоатише литијум? Коме и какве перспективе отвара евентуално ископавање литијума у Србији, које помиње министар Момировић.
Како пише НИН, још већу специфичну тежину имају речи Луке Ерцега, родом Канађанина, пореклом из Лознице, магистра права и економије и директора фирме у САД која управља инвестицијама.
Тим пре што је до 2013. у САД водио фирму за производњу литијума, о чему је говорио и за водеће светске медије, Њујорк тајмс, Блумберг и Си-Ен-Би-Си, а 2012. је о стратешким минералима говорио и у америчком Конгресу.
„Пројект Јадар никад неће моћи економски да се надмеће са пројектима вађења литијума из слане воде, који се развијају широм света. Препоручио бих да Србија истражи старе нафтне и гасне изворе, јер су у многим таквима нађене економски исплативе количине литијума“, тврди Ерцег за НИН.
„Екстракција из слане воде економичнија је и може да поднесе пад цена. Ако будемо инсистирали на пројекту Јадар, он ће за неколико година бити угашен, јер ће литијум из слане воде спустити цену. Стизаће све више таквог из `литијумског троугла`, који чине Аргентина, Боливија и Чиле“, предвидео је Ерцег.
„Штавише, литијум за аутомобилске батерије не добија се из стена, јер такав има превише нечистоћа“, објашњава Ерцег, уз опаску да сви заборављају да литијумске батерије трају десет година, а да се оне после могу рециклирати.
„Највећа пропуштена шанса“
Осим тога, како подсећа НИН, у марту ове године, некако баш у време када је Александар Вучић поново вратио у јавност причу о највећој пропуштеној шанси, цена литијума се срозала за 64,22 одсто у односу на март 2022.
При томе, светске агенције као кључни разлог за такав пад цене не наводе само слабу тражњу, већ обилну понуду.
Упркос томе, српски званичници нису променили своју причу, као да рачуницу и даље базирају на рекордним ценама литијума.
Као да је и време и све друго стало. Све осим настојања да се поново оживи бајка о економским ефектима које би Србија имала, ако би Влада одлучила да промени свој став и ипак омогући ископавање литијума, закључује НИН.
Foto Ilustracija/Shutterstock
