Милорад Јурковић, како му је право име, већ четири и по године прави и поклања столице за храњење деце свима који не могу да их приуште.
За живот и материјал зарађује од хармонике.
„Мислим да сам један од ретких, који је ишао да полаже и добије лиценцу и да плаћа порез на хармонику“, каже Јурковић за ББЦ на српском.
Славу и надимак је, ипак, стекао као столар и добротвор.
Хуманиста године се одрекао Њујорка
Крајем новембра пријатељи из Фондације Дивац јавили су му да су дародавци из дијаспоре у Америци изабрали њега за хуманисту године.
Позвали су га да дође у Њујорк на доделу награде, а да му сви трошкови превоз и смештај боравка током 10 дана буду плаћени.
То би му била прва прилика да види Америку.
Миле је уз захвалност, ипак, одбио.
„Да би се моје очи наслађивале, нећу да нечије друге заплачу. Велика част ми је то била, али сам помислио да је боље да тај новац уплате за лечење неког детета“, каже Миле.
Из Фондације Дивац су за ББЦ потврдили да ће прихватити Милетову идеју, али да још није одлучено коме ће новац бити преусмерен.
За Дан државности Јурковић је од председника Србије Александра Вучића добио Сретењски орден за рад.
Свака награда Јурковићу је подстрек да настави с оним што ради.
Миле израђује не само дрвене столице, већ и играчке
Како је све почело?
Са прављењем столица почео је одавно, али је прву акцију објавио на друштвеним мрежама 9. маја 2015. године – симболично на Дан победе.
„Тад сам поставио на Фејсбук да је то столица за храњење беба и да ми се јави неко коме треба, ја поклањам. То је направило хаос“.
За кратко време о њему су писали многи медији и велики број грађана је био спреман да помогне.
„Мислио сам поклонићу 10, 20 столица, нек буде и сто, мени то не представља ништа. Кад оно – досад смо поклонили 1.910 столица“, каже Миле.
Тренутно има још 10 урађених, које чекају нове мале и велике власнике.
Поклања и кревете, а неким породицама је опремао и читаве куће, уз помоћ дародаваца.
Шта ако неко хоће да купи?
„Траже често ресторани да купе, кажем им `уплатите том и том детету за лечење, донећу вам столицу`. Не наплађујем никоме“.
Његова Фејсбук страница има више од 102.000 чланова.
„Ти људи се одазивају на моје апеле, помажу, јављају нам се из целог света – Америке, Канаде, Дубаија. Могу слободно да кажем да сам један од ретких ко је друштвене мреже искористио на прави начин“.
Дешавало се да и деца пожеле да помогну – па поклањају џепарац.
Налази, каже, „људе за које нико не зна, који ништа не траже и задовољни су својим животом, али види се да им је потребна помоћ“.
Захвалност једина зарада
„И у 99 одсто случајева решимо проблем. Некима смо опремили кућу или поправили нешто, некима отплатили дуг или набавили новац за лечење“.
Догодило се да је једна породица желела да поклони аутомобил и он је нашао шесточлану породицу којој је тај поклон много значио.
Иако углавном поклања дрвене предмете, породицу која живи у селу близу Бањалуке једном приликом обрадовао је домаћом животињом.
„Имају једанаесторо деце. Нису желели ни компјутер ни играчке, већ краву. Позвао сам људе и за 24 сата је решено. Деца су се више обрадовала крави него играчки“, рекао је Миле раније за Блиц.
Настављају, каже, да помажу људима и након што им однесу ту прву помоћ.
„Остајемо у контакту са њима, док не видимо да су стали на ноге и да могу даље сами“, додаје.
Сусрет са тим људима и њихова захвалност Милету су једина зарада.
„То може да схвати само онај ко се бави овим стварима“.
Родитељи двоје деце са аутизмом којима су помогли, звали су га за кума.
„Са многима сам остао пријатељ, а тек кумство – кумство се не одбија.“.
Ипак, тешке људске судбине неретко су потресне и болне.
Милета је недавно дотакла сцена – гледао је човека од 70 година како плаче, јер су му платили дугове и прикупили новац за хемиотерапију.
Болесном детету од церебралне парализе однели су трицикл.
„Није лако, свачега се човек нагледа. То се ради главом, не срцем, јер ако понесете срце – то ће вас сломити“.
„Ја сам немирног духа, оперисан од спавања, устајем у шест ујутро кад год да легнем и крећем са радом“, каже Столар Миле
У кући без струје
Иначе, до скоро Миле, који има 49 година, живео је као подстанар. Супруга му је незапослена, а син и ћерка тинејџери.
На очевини је почео да гради кућу пре 12 година, а све је ишло полако.
Уселио се тек недавно, а у кући и даље немају струју.
„Убила ме папирологија више него било шта. Не могу струју да уведем, јер не могу да добијем папир за легализацију.“
И општина му је изашла у сусрет, али то није било довољно колегама из катастра.
„Они то не фермају, као да су држава у држави. Блокирали су ме и опет морам све да предајем испочетка“, каже он.
Све то га не обесхрабрује.
Син Стефан му већ годинама помаже и иде са њим у хуманитарне акције.
„Ја сам немирног духа, оперисан од спавања, устајем у шест ујутро кад год да легнем и крећем са радом.
„Док ме ноге држе и руке служе, настављам са тим. Син је ту, има ко и да ме наследи“, закључује Столар Миле.
Наташа Анђелковић ББЦ новинарка ББЦ..цом
