U nedostatku radne snage, veliki broj poslodavaca u Srbiji se opredeljuje za strane radnike. Način na koji dolaze u Srbiju, što je najčešće kroz agencije za zapošljavanje, nekada znaju da prate problemi, od neadekvatnih uslova za strane radnike, pa do dužničkog ropstva.
Usled političkih i ekonomskih okolnosti, Srbija je poslednjih godina postala atrakcija za domaće i strane investitore, a samim tim i za radnike iz različitih delova sveta, piše Danas.rs.
Aleksandar Vučić, predsednik Srbije nedavno je izjavio da je ove godine zatraženo čak 100.000 radnih dozvola.
Zapošljavanje stranih radnika poslodavcima pruža dodatnu fleksibilnost u pronalasku odgovarajuće radne snage, što je značajan faktor uzimajući u obzir da se Srbija suočava sa nedostatkom radnika u određenim poljima.
Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca, tvrdi da se veliki broj poslodavaca u Srbiji odlučuje za strane radnike usled nedostatka domaće radne snage.
„To je praktično nužda“ rekao je Atanacković. „Većina poslodavaca bi najradije zapošljavala domaću radnu snagu, jer su proces i komunikacija neuporedivo jednostavniji, ali je često nema dovoljno.“
Atanacković takođe smatra da se najveći broj stranih radnika u Srbiji zapošljava na pozicijama koje nisu previše tehnološki zahtevne, kao i da su najčešće branše u kojima se zapošljavaju građevina, poljoprivreda i ugostiteljstvo, ali da neki rade i na stručnijim pozicijama.
Veliki faktor u nedostatku radne snage je činjenica da je u Srbiji prošle godine 49 odsto mladih nameravalo da se odseli iz zemlje.
Mi imamo demografsku situaciju koja tako nalaže. Jednostavno nemamo dovoljno mladih ljudi koji mogu da stupe u posao. Ne možemo doći do kvalifikovanih zanatlija koji su se nekada školovali u našim srednjim školama, a danas su ta odeljenja prazna“ rekao je Atanacković, dodavši da bi bez stranih radnika mnoge firme morale da se zatvore.
Iako strani radnici održavaju neke firme u životu, način na koji se oni zapošljavaju u Srbiji ume da proizvede štetan efekat, najčešće upravo po te iste radnike koji se uglavnom zapošljavaju preko posredničkih agencija.
Agencije za zapošljavanje, sve popularniji biznis u Srbiji, igraju ulogu posrednika između poslodavca i radnika. One često vrše selekciju radnika iz inostranstva, ali uglavnom igraju ulogu administrativne pomoći koja bi, između ostalog, trebalo da se stara o dolasku radnika i o njihovim pravima i obavezama.
Iako jedan broj ovakvih agencija posluje savesno, Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad, tvrdi da to nije uvek slučaj, pogotovo kada su u pitanju agencije koje nisu registrovane u Srbiji, kao i da neke od njih stavljaju radnike u „dužničko ropstvo“.
Imali smo različite situacije u praksi, gde su razne prevarne agencije isporučivale radnike koji su bili praktično u statusu radne eksploatacije od samog početka, jer im je agencija tražila novac za dolazak u Srbiju. Oni su se zaduživali, ostavljali depozite, potpisivali menice, a čak su postojali slučajevi gde je porodica radnika garantovala za navodni dug prema agenciji. To su vrlo teške situacije u kojima poslodavac može da dođe u kontakt sa žrtvom trgovine ljudima bez da to zna.“
Uprkos ovome, Reljanović smatra da ne posluju sve agencije isto, da neke čak veoma savesno obavljaju svoj posao i da ne treba generalizovati, ali i da „postoje nedostaci u zakonu koji utiču na to da položaj (radnika) ne bude uvek baš idealan, odnosno da mogu da se jave zloupotrebe koje su u praksi značajne, naročito kada su masovne“.
Položaj radnika koji se zapošljavaju na ovaj način možda najbolje opisuju njihove praktične mogućnosti da se sindikalno organizuju, što je, prema Opštoj deklaraciji o pravima čoveka, osnovno ljudsko pravo.
Duško Vuković, iz Saveza samostalnih sindikata Srbije tvrdi da je zabrana sindikalnog organizovanja i kod stranih i domaćih radnika u Srbiji višedecenijski problem, kao i da se od radnika traži da potpisuju ugovore u kojima glasi da će dobiti otkaz ukoliko se učlane u sindikat.
„To je problem političkih i kapitalističkih elita koji ne poštuju konvencije Međunarodne organizacije rada o slobodi sindikalnog organizovanja, o pravu na kolektivno pregovaranje i na kolektivno predstavljanje“ rekao je Vuković koji je ovu praksu nazvao „antisindikalnom, antidržavnom i anticivilizacijskom“.
Foto: Vesna Lalić/Radar
