Дешавало се да целу школску годину идем у једној дуксерици и доњем делу тренерке, јер немам ништа друго од гардеробе, прича Предраг Николић, гимназијалац.
Предраг (16) са сестрама Миленом (12) и Драганом (10) и оцем Миленком (50) живи као подстанар у Јадранској Лешници код Лознице.
– По мојој одећи се види да сам из сиромашне породице. Први пут сам се поновио пролетос за малу матуру, када сам купио панталоне, кошуљу и ципеле. Патике сам пре две године добио од стрица и њих носим и зими и лети. Ево, скоро су се распале. Срамота ме је због другара из школе, али сам свестан сиромаштва у коме живимо. Био бих срећан када бар моје сестрице не би оскудевале у гардероби – забринут је Пеђа.
Своју оронулу кућу морали су пре три године да напусте.
Живе у немаштини, а најмлађа Драгана највише пати што никада није прославила рођендан.
– Ако некада будем правила журку за рођендан, послаћу позивнице другарима и волела бих да буде пуно балона. Волела бих да бар за свој рођендан будем срећна и весела. Обрадовала бих се чоколади или некаквој играчки – каже Драгана, ученица петог разреда.
Зебња: Још нису спремили огрев за зиму
Ова плавоока девојчица, као ни њени брат ни сестра не знају какав је осећај када с нестрпљењем очекујеш другаре да дођу на журку, да те обрадују поклоном…
– Чула сам да у граду деца то организују у играоницама, забављају их кловнови и дувају свећице. Ми немамо пара за тако нешто – тужна је Драгана.
Николиће је мајка напустила када је Драгана имала девет месеци.
Немају ништа своје: Драгана, Милена и Предраг
– Те вечери мајка је ушла у нашу собу и угасила светло. Имала сам три године, а брат Пеђа шест. Нисмо знали шта се дешава и плакали смо у мраку. Ујутро, кад смо се пробудили мајке није било, мислили смо да је отишла у посету оцу, тешко повређеном у саобраћајној несрећи. Међутим, она се више није вратила – започиње причу Милена.
Шпорет на дрва једини иметак
О њима брине отац Миленко, инвалид са металном шипком уместо бутне кости. Због лоших услова за живот у својој кући, Николићи већ три године живе код комшије који им је уступио кућу уз обавезу да измирују комуналије.
– Ништа сем шпорета на дрва у овој кући није наше. Имамо нешто мало гардеробе и обуће, и то је све. Сањамо да једног дана изградимо свој дом. Све друго је мање важно, иако смо често гладни и жељни скоро свега што наши другари имају у изобиљу – каже Милена.
Чак ни за мајком не жали претерано јер, како каже, да је била добра, не би их оставила када им је била најпотребнија.
– Више пута смо били гладни јер није имао ко да нам спреми храну. Тата је био у болници… Немамо никога ко би могао да нам помогне. Немамо ништа своје, живимо дан за даном, али битно нам је да смо сложни и здрави и верујемо да ћемо се једног дана изборити за нормалан и срећан живот – искрен је Пеђа, који похађа први разред лозничке гимназије.
Укључите се у акцију “Срце за децу”!
Омогућимо Предрагу, Милени и Драгани боље услове за живот. Ако желите да помогнете, можете послати СМС на број 2552 или уплатити средства текући рачун Блиц фондације: 2750010221949709 90 – рсд, Социете Генерале Србија, Београд.
Немају ни за хлеб
Од 15.000 динара социјалне помоћи и 10.000 дечјег додатка, Николићи једва састављају крај с крајем. Већ два месеца нису имали да плате хлеб, али, кажу, пекар Коста им не замера јер увек када прикупе новац измире дуг.
Слободан Пајић блиц
