Нико не жели да му људи чине зло – нека нико дакле не чини људима зло. Свако жели да му људи чине добро – нека свако дакле чини људима добро. Свако жели да му људи опросте кад згреши – нека дакле и он опрости људима кад ови згреше. Свако жели да се људи жалосте у његовој жалости и радују у његовој радости – нека се и он жалости у жалости других људи и радује у њиховој радости. Свако жело да људи рекну добру реч о њему, и да га чествују, и да га гладна нахране, и болна обиђу, и гоњена заштите – нека дакле тако исто и он чини људима.
То важи како за појединце тако и за групе људи, и за суседна племена, народе и државе. Кад би ово постало усвојеним правилом од свих сталежа, народа и држава, престала би злоба и борба међу сталежима, престала би мржња међу народима, и престали би ратови међу државама. Ово је лек за све те болести, и другога лека нема.“
Празник Покрова Пресвете Богородице прославља се сваког 1. октобра по јулијанском, односно 14. октобра по грегоријанском календару, и спада у празнике посвећене Пресветој Богородици, када верници прослављају благословену Дјеву Марију, која се удостојила да роди Спаситеља свих Господа Исуса Христа и која је заштитница и покровитељица васцелог рода човечијег, и која је, због своје велике љубави и милосрђа, покровитељица, посредница и заступница наша пред Богом.
На сећање на догађај из Х века у цариградском храму Влахерна, за време владавине византијског цара Лава Мудрог (Философа), установљен је празник Покрова Пресвете Богородице. У северозападном делу Цариграда, код Златног рога, царица Пулхерија, суприга цара Маркијана, дала је да се сагради Богородичин храм, а цар Лав Велики је поред храма подигао мањи храм у којем је положена риза Пресвете Богородице донета из Јерусалима 469. године и чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Тог 1. октобра 911. године крај кивота са ризом Пресвете Богородице служено је свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке и храм је био пун људи, а међу њима је био и Свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем.
У четврти сат ноћи појавила се Пресвета Богородица изнад народа са распостртим омофором на рукама, као да том одећом покрива народ. Била је обучена у златокрасну порфиру и сва је блистала у неисказаном сјају, док су је окруживали апостоли, светитељи, мученици и девице, и дуго се молила, док су јој сузе лиле низ лице. Свети Андреј, видевши јављање Пресвете Богомајке, показао је руком свом ученику Епифанију блаженом, и упитао га је: „Видиш ли, брате Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?“ А Епифаније му одговори: „Видим оче, и ужасавам се!“ И зато се овај дан празнује, као подсетник на догађај у Богородичином храму у Влахерни пре једанаест векова и на стално покровитељство Пресвете Богородице, када год га ми иштемо од ње, јер ће нас увек покровом својим заштитити и за нас се усрдно Богу молити.
