Isto tako niti jedna pobožna duša može ostati bez gonjenja, bilo spoljašnjeg bilo unutrašnjeg sve dok se ne rastavi od tela i sveta. Može neko i protiviti se ovome i dokazivati drukčije po svome računu i po svojoj logici. No tu ne pomaže ni razum ni logika jednoga čoveka: hiljade raspetih govore drugčije, i hiljade spaljenih viču drugčije, i hiljade isečenih dokazuju drugčije, i hiljade potopljenih svedoče drugčije.“
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici svakog 22. maja po julijanskom kalendaru, odnosno 4. juna po gregorijanskom kalendaru, praznuju dan posvećen Svetom Jovanu Vladimiru, knezu srpskom.
Sveti Jovan Vladimir rođen beše u Duklji oko 990. godine, a upokojio se u Prespi 22. maja 1016. godine po julijanskom kalendaru. Deda Svetog Jovana Vladimira zvao se Hvalimir i imao je tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava. Petrislav je primio na upravu Zetu (Duklju), Dragimir Travuniju (Trebinje) i Hlevnu (Hum), a Miroslav Podgorje. Miroslav nije imao dece, te je njegova zemlja potpala pod vlast Petriclava, koji beše otac Vladimirov, potonjeg Svetg Jovana Vladimira. Vladimir je u drugoj polovini H veka dobio na upravu Duklju i ostale predele Ilirije i Dalmacije, a prestonica mu beše kod crkve Prečiste Djeve Marije u oblasti Krajini, na zapadnoj obali Skadarskog jezera. Vladao je tako Sveti Jovan Vladimir do 1015. godine najmoćnijom srpskom kneževinom toga doba Dukljom (koja se još zvaše i Dioklitija, Zeta i Prevala), kao i Zahumljem.
Povodom proslave devet vekova od njegovog spomena, 1925. godine objavljena je „Čitanka o Svetom kralju Jovanu Vladimiru“, koju je sastavio Sveti vladika Nikolaj, tadašnji episkop Ohridski, u kojem je i Žitije slovensko preštampano u Veneciji 1802. godine i u kojem piše:
„Ovaj sveti i slavni Car i divni mučenik, Jovan Vladimir, izraste od blagočestivog i carskog korena, zacari se u gradu Albi i vladaše svom Ilirijom i Dalmacijom. Beše mu ded Hvalimir, koji rodi tri sina: Petrislav primi na upravu Zetu, Dragomir Trebinje i Hlevnu, a Miroslav Podgorje. Pa pošto skonča Hvalimir, a Miroslav osta bezčadan, to i država ovoga pade u vlast Petrislavu. Petrislav imaše za naslednika sina, ovoga blaženog Vladimira. A Vladimir od junosti bi ispunjen darovanjima duhovnim – bi krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje i revnujući za sve uzvišeno. U svemu rasuđivaše mudro, i mudro vladaše podanicima svojim, zbog čega ljubljen bi od sviju.
U to vreme opolči se ratom Samuil kralj Bolgarski sa mnogom vojskom na državu ovoga blaženog. A on štedeći krv čovečju ukloni se sa svojima u planine, i tu beše držan Samuilom u opsadi nemalo vremena, na mestu zvanom Kosorog. Behu tu zmije jedovite, te golemu muku nanošahu vojsci. Sveti Vladimir se pomoli Bogu i prestaše nadalje ujedati, i od tada do sada nikoga ne ujedaju. A Samuil ne mogući silom uhvatiti Vladimira, umisli prevarom, pa ga pozva na veru. Budući nezlobiv Vladimir primi veru od verolomnika i dade mu se u ruke, a on ga posla u svoj prestolni grad na zatočenje, i popleni i popali sve ilirske strane: Dubrovnik, Kotor, Bosnu i Rašku. Pa se s plenom povrati doma.
A imaše ovaj Samuil kćer po imenu Kosara; ona pak imaše veliko milosrđe ka niščima i sužnim, i često obhođaše tamnice i blažaše sužne. Pa videvši Vladimira, rascvela mladošću, blagoobrazna i blagorazumna, zaljubi ga srcem. On pak prebivaše u postu i molitvi. Ali jedne noći javi se njemu sngel Gospodnji, i predskaza mu skoro oslobođenje od sužanstva a malo potom i mučeničku smrt. U tom Kosara zaprosi u oca svoga, da bi joj on dao ovoga roba za muža. Ne mogaše otac otkazati kćeri svojoj; izvede dakle Vladimira iz tamnice, i dade mu Kosaru za ženu, i svu mu državu povrati, i isprati ga s čašću i s mnogim darovima. I Vladimir prispe domu svome, sa suprugom svojom, i bi dočekan od svojih s radošću. Pa usavetova ženu svoju da drže devstvo, pošto su devstvenici, reče, slični angelima. Ona se povinova, te življahu u celomudrenosti i u svakoj dobrodetelji.
U to vreme samodržac grčki Vasilije porfirorodni iziđe sa mnogom vojskom na cara bolgarskog, pa pošto porazi Vasilije voinstvo bolgarsko, dođe čak do Ohrida. A Samuil umre od pečali. Posle njega primi vladu sin njegov Radomir, no posle jedne godine ovaj bi ubijen od Vladislava, dvojurodnog brata svoga po materi, a po nagovoru cara Vasilija.
I tako car Vasilije pokorivši sebi Bolgariju pođe s vojskom na države srpske, a sveti Vladimir sabra svoje vojinstvo i opre mu se krepoko, te se imperator prazan povrati domu svome.
Izađe jednom sveti Vladimir u dubravu blizu grada, sa tri boljara, i vide orla unutra u šumi kako kruži, a na pleći mu zlatni krst blistaše, koga orao položi na zemlju i posta nevidljiv. Oni siđoše s konja i pokloniše se Hristu, na Krstu raspetom, a sveti Vladimir naredi da se na tom mestu crkva postroji, i dade prilog mnog, i položi u crkvu onaj časni krst, te tu hođaše i po danu i po noći na molitvu i svenoćna bdenja. Još razume, da se približi vreme da primi venac mučenički, za kim on i sam žuđaše.
A Vladislav bratoubica, imajući zavist protiv svetoga i budući nagovoren od imperatora da obmanom ubije svetoga, pozva k sebi Vladimira kao tobož da besede o narodnim poslovima. Vladimir posumnja i ne ode. No lstec mu posla episkop zaklevši se svetim jevanđeljem i časnim krstom. A Kosara ne hte pustiti muža svoga, no ona najpre ode da besedi s bratom svojim. Kao drugi Juda on je obmanu celovanjem i slatkim rečima, te ona poverova ubici. Vrati se Kosara u prestonicu i posla muža ka ubici ne mogući poznati noža medom pomazana. Kad Vladislav vide Vladimira gde mu dolazi, ustremi se na nj i udari ga mačem, ali mu ne može nahuditi. Ne ustraši se Vladimir no reče: hoćeš da me ubiješ, brate, ali ne možeš! Pa istrgnuv svoj mač dade mu govoreći: uzmi i ubij me, gotov sam na smrt kao Isak i Avelj. A Vladislav, pomračen umom, uze mač i obezglavi ga. Svetitelj pak uze glavu svoju rukama svojim, pa usede na konja i odjuri k pomenutoj crkvi gde je video orla s krstom pojeći: zaradovah se kada mi rekoše: hajdmo u dom Gospodnji! Kad stiže crkvi konj stade, svetitelj odjaha pa reče: u ruke tvoje, Gospode, predajem duh moj! A ubica se posrami i ustraši od takvog preslavnog čuda, pa pobeže sa svojima. I tako blaženi Vladimir primi venac mučenički i promeni carstvo zemaljsko za nebesko, hiljadu i petnaeste godine, meseca maja 22.
A Kosara, supruga njegova, pogrebe telo blaženog u rečenoj crkvi, s arhijerejima i svim klirom i sinklitom sa svakim blagoljepijem. I zbog iskrene ljubavi, koju imaše prema svetome suprugu svom, zatvori se tu pri crkvi i prožive neishodno i bogougodno sve dane svoga života u postu i molitvi.
A Vladislav ubica nadaše se održati u miru i pokoju carstvo bolgarsko, i još k ovom prisajediniti i srpsko, te dođe c vojskom pod Drač i opsede ga s tvrdim pouzdanjem. No jednom kad on sam pod svojim šatorom večeraše, a to iznenadno ugleda Vladimira ustremljena (s mačem) da mu glavu odrubi. A on preplašen povika stražare u pomoć, i u prisustvu ovih bi poražen nevidljivom rukom, i izverže svoju grešnu dušu, slično Irodu Agripi. Tako skonča krvopija hiljadu i sedamnaeste godine. A vojska mu ustrašena pobeže natrag. I tako grabeći tuđe liši se i svoga, a još uz to i života privremenog i večnog.
Sveti Vladimir ispusti tada miro od svetih moštiju i isceli mnoge stradalnike od različitih neduga, i do sada tvori čudesa neizbrojna, i ukroćava svirepo agarjansko neistovstvo. Neka bi njegovim svetim molitvama preblagi Bog prizreo na ljude svoje i na dostojanje svoje, i učini konac mučenjima, i izbavi nas od ljutih i zverskih agarjana. Da se slavi Bog u Trojici: Otac, Sin i Duh Sveti, Trojica jednobitna i nerazdelna, u beskonačne vekove. Amin.“
Takođe, u „Čitanci o Svetom kralju Jovanu Vladimiru“ piše i o manastiru Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana:
„Na šest kilometara od varoši Elbasan nalazi se manastir svetoga kralja Vladimira. Manastri se beli na strmeni jedne planine. Ispod manastira teče reka Kuš, a visoko iznad manastira nalazi se jedno maleno hrišćansko selo od 19 kuća, koje se zove Primišioni (što znači: Nad svetim Jovanom). I sama planina nosi to isto ime – Primišioni.
Po predanju prvu crkvu na tom mestu sagradio je sam sveti kralj u čast svete Bogorodice. Dokle je ta crkva trajala ne zna se. Zapisano je samo, da je 1381. god. novu crkvu sagradio, na mesto stare, Karlo Topija, blizak srodnik francuskog kralja.
Sredinom XIX veka stara crkva je postradala od zemljotresa, i obnovljena je tek 1901. godine. Pri ulasku u crkvu nad vratima stoji ploča sa ovim grlkim natpisom: ‘hram svetoga Jovana Vladimira obnovljen za vreme visokopreosvećenog mitropolita dračkog gospodina Prokopija od ostavljenih sredstava iz mahale Kastro u Elbasanu blaženopočivšeg mitropolita dračkog Visariona, a staranjem i nadgledanjem spitropa g. Spiridona Džuvka – Elbasan 1. marta 1901. godine.’
Crkva je prostrana i lepa. Duga je 18 m. Široka 12 m. A visoka 8 m. Zidana je sva od kamena i stoji na 8 stubova. U crkvu se silazi niz tri stepenice. Patosana je granitnim pločama. Soleja je vrlo prostrana i uzvisuje se na dve stepenice od sredine hrama.
Na prestolu se nalaze delovi moštiju: svetog Atanasija, svetog Haralampija i svete Eufimije. Na kutiji, u kojoj se čuvaju ove mošti izrezan je lik svetog kralja Vladimira. Osim toga na prestolu se nalazi i jedno jevanđelje štampano u Veneciji 1759. god.
Oko hrama su dva konaka: jedan novi s južne strane i jedan stari sa zapadne strane, sa vrlo prostranom terasom.“
Činile su mošti Svetog kralja Jovana Vladimira mnoga čudesa, lečila mnoge, a vojske koje su pljačkale ovu crkvu uvek je stizala ruka pravde Božije.
„Priča se da su neki Frangi došli u manastri da ukradu telo svetoga kralja Vlaimira. Uspeli su da dignu kovčeg iz crkve i da ga snesu naniže niz brdo do reke Kuš. No najedanput kovčeg rako oteža, da su ga morali spustiti na zemlju. Pokušavali su da ga ponovo dignu sa zemlje, no kovčeg se nije dao odvojiti od zemlje niti pokrenuti.
Do same zore kradljivci su se trudili i znojili, da krenu kovčeg, ali uzalud. Najzad su pokušali, da skinu zaklopac sa kovčega, pa da uzmu ssamo telo, ali se zaklopac nije dao pomaći. Videći u tome nevidljivu silu svetiteljevu, oni ostave kovčeg i pobegnu. Sutradan kovčeg bude nađen i svečano vraćen u manastir.
Između mnogih pokušaja krađe svetitelja pominje se i jedan vrlo čudnovat. Jedanput su lopovi uspeli, da odnesu ćivot čak do reke Škumbe, s druge strane Elbasana. Pa kako je ćivot opet veoma otežao, to ga oni bace u reku s nadom, da će rekom stići do željenog mesta, u tom reka jako nadođe, poplavi svu okolinu, i ćivot se vrati uz vodu s ovu stranu Elbasana. Kad voda splasne, ćivot ostane na suvu. Na tom mestu počeli su ljudi svake noći viđati neku neobjašnjivu svetlost. Tako je to trajalo više noći, dok se najzad neki ne reše, te dođu na ono mesto i nađu ćivot, koji opet bude svečano prenet na svoje mesto u manastir.“
U ponovo štampanoj „Čitanci o Svetom kralju Jovanu Vladimiru“ u predgovor, kkoji je napisao Mitropolit Amfilohije, piše:
„Prvih dvjesta godina poslije njegovog mučeništva tijelo mu je počivalo u Manastiru Prečista Krajinska, zajedno sa njegovom vjernom suprugom Kosarom (ostaci toga Manastira sa kulom i danas postoje na tlu Crne Gore, u Vladimiru). Odatle su (1215), iz poštovanja prema Mučeniku, prenijete u Manastir Šin Đon (Sveti Jovan), na petnaestak kilometara od grada Elbasana. Tu su one vjekovima počivale. Kakvo poštovanje je Mučenik uživao vidi se i po tome da su njegove prve Službe i Pohvale pisane i sačuvane ne samo na srpskom nego i na grčkom jeziku, a onda sa grčkog prevođene na crkvenoslovenski. Mučenička krv i žrtva pripada svima ljudima i svima narodima, pa i mučeništvo ovog srpskog Kralja, na kome je utemeljeno državotvorno i duhovno biće srpskog naroda, prvo Zete, potonje Crne Gore, a onda Raške (Srbije) i ostalih srpskih zemalja.
…
Šta se poslije rata dogodilo sa moštima Sv. Vladimira, u kakvom su stanju, da li su uopšte sačuvane, nije se znalo. Albanija je sistematski uništavala tragove srpskog i pravoslavnog duhovnog nasleđa, a naša država se nije interesovala ni njima ni sudbinom naroda koji je vjekovima bio njegov čuvar.
Navedeni novinar Plamenac poslije svoje posjete Albaniji objavio nam je (preko ‘Pobjede’, srijeda 9. januar 1991.) veliku radost i utjehu. Pronašao je svete mošti kralja Vladimira u crkvi Svete Marije u Elbasanu. Tu su prenijete iz Šin Đona 1967. godine, dakle godine kada je Albanija postala zvanično prva ateistička zemlja svijeta. Novinar je našao mošti ‘u malom ćivotu, ni jedan metar dugačkom, nepokrivenom, već sasvim propalom. Ćivot je na stolu, tamo gdje je nekada bio oltar. Na ćivotu nema krsta. Uz njega je prislonjena mala ikona Bogorodice. Svete kosti Vladimirove prekrivene su vunom, starom, kao izvađenom iz nekog raspalog jorgana… Svete lobanje nema. Gdje je? Neko je ukrao. Crkva Svete Marije takođe je propala. Ikonostas je polomljen, a to što je od njega ostalo, bačeno je u jedan ćošak. Unutra se uvukla silna vlaga; po kamenom podu je voda. Ikona nema. Kažu da su u Tirani, na restauraciji…’
Ovaj dirljivi opis stanja u kojem se nalaze mošti svetoga srpskoga Kralja Mučenika, pokazuje da se njegovo mučeništvo produžilo i ponovilo, i to u još težem vidu od onoga pravog kada mu je sveta glava posječena. Njegovo stradanje je ponovo istovjetno sa stradanjem njegovog naroda, opet za narod i za pravdu Božju.
Nadu nam uliva započeta obnova Pravoslavlja u Albaniji. Kako čujemo, obnavlja se i Manastir Šin Đon, pa se nadamo u Boga da će i mošti ovog Mučenika naći ponovo pokoja u ovom drevnom svetilištu i da će se narod Božji ponovo početi okupljati oko njih i njima krijepiti i duhovno obnavljati, kao što je to činio prošlih vjekova.“
U tekstu „Crnogorska delegacija prvi put na otvranju moštiju Svetog Jovana Vladimira“ od 5. juna 2019. godine saznajemo da se najveći deo moštiju Svetog kralja Jovana Vladimira nalaze u obnovljenom manastiru Svetog jovana Vladimira u Elbasanu, deo je u Nacionalnom muzeju Albanije u Tirani, a da se glava nalazi u bugarskom manastiru Zograf na Svetoj Gori.
Tropar, glas 4.: Krest javilišijsja tebje s nebese svjetel, vsjem propovjedal jesi, prosvjetiv jaziki jasno, Vladimire slavne, obagrenmi krovej tvojih ukrasivsja, spodobilsja jesi počestej netljenih, predstojaj Trojicje: Tjem so derznovenijem moli spastisja nam.
(Tropar, glas 4.: Krst svetlo koji ti se javio sa nebesa, svima si propovedao, prosvetivši svetlo narode, Vladimire slavni, ukrasivši se, obliven krvlju tvojom, udostojio si se počasti Nebeskih, predstojeći Svetoj Trojici: Zato Je sa slobodom moli da nas spase.)
Kondak, glas 8.: Jako sokrovišče mnogocjenoje i istočnik točašč zemnim toki nedugi očiščajuščija, i nam podadesja tjelo tvoje svjaščenoje, boljeznem različnim podajušče iscjeljenije i blagodat Božestvenuju pritekajuščim k njemu, da zovem jemu: Radujsja, knjaže Vladimire.
(Kondak, glas 8.: Kao neprocenjiva riznica i izvor koji ljudima neduge leči i nama se podade telo tvoje svešteno, koje bolestima raznim daje isceljenje i blagodat Božansku onima koji mu prilaze, da ti kliču: Raduj se, kneže Vladimire!)
Snežana Nedić
