Studentski marš dug 80 kilometara između Beograda i Novog Sada stariji je od „Blokadne kuharice“, koju režim označava kao riznicu „recepata“ po kojima studenti pripremaju i sprovode svoje aktivnosti. U decembru 1996. godine grupa od oko 200 studenata krenula je peške iz Novog Sada za Beograd, da podrži kolege u tadašnjim zahtevima. I tada su ih Sremci domaćinski dočekivali.
„Šetnja“ beogradskih studenata do Novog Sada, kako bi se pridružili tamošnjim kolegama u blokadi tri mosta preko Dunava podsetila je na sličan pohod od pre skoro tri decenije, ali u suprotnom smeru.
O tome svedoče dva dokumentarca iz tog perioda – „Pištaljka jača od pendreka“ VIN produkcije, koji se bavi studentskim i građanskim protestima u zimu 1996. i 1997. godine i „Ove noge nisu male“, produkcije Radio B92. Drugi dokumentarac prati studente na putu od Novog Sada do Beograda.
„Šetnja studenata iz Beograda do Novog Sada dođe kao neka vrsta uzvratne posete. 1996. godine su studenti iz Novog Sada peške došli u Beograd“, podsetio je na društvenoj mreži „X“ marketinški stručnjak Aleksandar Đukić, koji je te 1996. godine bio u „odboru za doček“ na Brankovom mostu.
I tada su studenti naišli na srdačan doček Sremaca, a za doček u Inđiji bio je zadužen Goran Ješić, tadašnji student Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, a kasnije potpredsednik pokrajinske vlade.
Prolazeći kroz Inđiju studenti su 1996. uzvikivali stihove „Discipline kičme“: „Vreme je za pravdu, vreme je za istinu, ah, ah, kvakva sreća, disciplina biće veća“. Njihove povike „hajmo, hajde, svi u naped“ i „ustali su studenti“, građani raspoređeni po trotoarima dočekivali su aplauzom, povicima i zviždanjem.
Za studente su u centru Inđije tada bili postavljeni stolovi sa hranom i pićem, kao u četvrtak u Novoj i Staroj Pazovi. Sremsku varošicu Novosađani su napustili uzvikujući „Hvala ti Inđija, hvala ti Inđija“ i zaputili se dalje.
„Bilo je ludo. Kasno smo stigli, oko 21, 22 sata. U Inđiji je bilo puno sveta. Tu smo ostali oko sat i po vremena, držali govore pa nastavili. U Pazovi je bilo ljudi, ali smo kasno stigli. Posle smo celu noć hodali po odvratnoj kiši sami“, priseća se Ješić.
U filmu „Ove noge nisu male“ vidi se jedan student koji zbog žuljeva sve teže hoda po kiši u patikama, ali poručuje da ne odustaje od daljeg marša. Na Brankovom mostu, gde su Beograđani dočekali goste iz Novog Sada, taj isti student je među prvima koji stižu.
„Imali smo u pratnji samo jedan GRAS-ov autobus sa lekarom koga sam pre neki dan sreo na demonstracijama. Tamo su nam žuljeve sređivali. U starkama smo hodali“, priseća se Ješić, u razgovoru za portal N1.
Ono što je isto kao u zimu 1996. godine je i narativ na prorežimskim medijima. Društvenim mrežama kruži insert iz Dnevnika RTS-a u kojem Dragan Tomić, predsednik Narodne skupštine Srbije u to vreme, govori da studentski protesti imaju odlike profašističkih ideologija, a da se deca zloupotrebljavaju kao u vreme dolaska Adolfa Hitlera na vlast.
Novosadski studenti su 1996. Brankov most prešli uzvikujući već pomenute stihove Discipline kičme: „Vreme je za pravdu, vreme je za istinu, ah, ah, kvakva sreća, disciplina biće veća“. Čedomir Jovanović, jedan od tadašnjih vođa pobunjenih beogradskih studenata, bio je među onima koji su najsrdačnije pozdravljali kolege iz Novog Sada.
Beogradskim studentima u petak popodne doček će biti priređen na Varadinskom mostu, koji povezuje Novi Sad i Petrovaradin. Usput su se počastili domaćim kiflicama, štrudlama, pogačama i voćem, koje su im pripremile vredne Sremice iz Maradika.
Foto: Vladimir Milovanović
N. V. O. N1
