Kao u onoj pesmi nekako s (pre)prol(j)eća, tu negde sredinom februara sve u Srbiji na Sretenje podseća. I, samo tada i samo protokolarno, ono „svečarski”, politikantski, sa uvek istim frazama i floskulama. Tu se dnevnopolitički priseti slavnih predaka, obiđu jaruge, lugovi i brdašca, zaseoci, (s)pomenu „kuke i motike”… Pa se sa uvek istim, prigodnim gostima pređe na još prigodnije posluženje.
Uz podizanje ustanaka omiljeno sretenjsko „opšte mesto” je i istoimeni Ustav, prvi u nas i kako govornici vole da leporeknu „najliberalniji tada u Evropi”. I, to bi, uglavnom, bilo to… One starije taj isprazni šablonizam podseća na nekadašnja obeležavanja Dana republike ili Dana JNA. Usput se obeća (k’o da su izbori) neka kanalizacija, asfalt, kružni tok…
Vučić lično pre dve godine u Staroj skupštini u Kragujevcu obećao završetak radova na Tržnici. Ništa, puste, sretenjske, prazne priče. Tom prilikom je od kragujevačkog gradonačelnika Dašića dobio i repliku „Sretenjskog ustava”. Očigledno, nije ga ni otvorio.
A, onda grunu, kad mu vreme jeste. Studenti u Novom Sadu najaviše veliki skup u Kragujevcu „Sretnimo se na Sretenje”. Skup i blokadu baš na lokaciji kod te, iste Stare (i, prve srpske) skupštine i Stare (Miloševe) crkve u čijoj je porti baš taj, isti „Sretenjski ustav” i donet pre 190 godina.
Pa, dosta je bilo pukog prigodnog praznosolvlja. Studenti podsetiše da „neki datumi nisu samo u kalendaru, već i u sudbini naroda”, i da je Sretenje dan kada se sreću zima i leto, ropstvo i sloboda, bezakonje i ustav. Sretenje je dan za dizanje glave i glasa, za verovanje i preduzimanje, za razgovor i okupljanje, vratiše oni „igricu” na početak.
U Kragujevcu ubrzane pripreme za skup koji (po nekim informacija tog 15. februara) može bukvalno da udvostruči grad. Pominje se čak brojka od 150.000 ljudi (koliko ima sam urbani deo grada) koji će se na „Sretenje susresti” u Kragujevcu. Organizuju se po viber grupama i društvenim mrežama: smeštaji (ko i koliko ljudi može da primi), ishrana (biće i na kašiku), donacije u svemu što je neophodno za prihvat toliko ljudi.
Ali, to je logistika i studenti su se tokom ova tri meseca sa njom uvek dobro i profesionalno izborili. Posle toliko godina i decenija sama reč Sretenje drugačije odjekuje u ušima i srcima samih Kragujevčana, po kojima je ovaj skup najznačajniji, sretenjski od onog prvog, pravog 1835. godine.
Na evnuhoidne pokušaje botova da eto „o’cepi se i Šumadija od Srbije” spremno i ne bez ponosa repliciraju „da bez Šumadije, Srbija i ne postoji”. Moderna Srbija je u Šumadiji stvorena i izborena. Tome Sretenjski ustav uči i služi, a ne da bude povod za okupljanje sa istomišljenicima, tapšačima i klimoglavcima, pa da posle jaruge protokol brine je l su „spakovali zaponjke za Mileta”.
Šumadinci i Kragujevčani svesni su, ne da prisustvuju, već da ponovo stvaraju istoriju. Dok se stara prestonica na velika vrata vraća na istorijsku scenu, gde joj je i mesto, kragujevački naprednjaci se ni ne oglašavaju. I, što bi?! Pa, oni se nisu oglašavali ni povodom Karleušinog novogodišnjeg koncerta kojim su po mišljenju sugrađana Miloševoj prestonici udarili sramni žig palanke. Nisu im to Kragujevčani oprostili a kamoli zaboravili.
Pominjalo se da su oficijelne gradske sretenjske „proslave” otkazane, pa onda opet da nisu… Ali, iskreno, koga to zaista i briga. Još SNS-ovskih medalja, plakata, plaketa, pašteta… i samoordenovanja.
Studenti vraćaju istoriju, gde joj je i mesto u narod koji je tog dana na petnaestočasovnoj blokadi kod „Zastavinog solitera”. A, reči sloboda, ustav, zakon, pravda, Sretenje… konačno u Kragujevcu i Šumadiji više prazno ne „zveče”, nego opet „zvuče”. Onako kao i treba. Sretenje se konačno vraća kući.
Foto: Privatna arhiva
Zoran Mišić Danas
