Како преноси портал „Србија данас“, Србија је током мандата министра просвете Младена Шарчевића стављена у статус “под надгледањем” и од нас као чланице је тражено да отклонимо примедбе у наредне две године како бисмо повратили пуноправно чланство у овој институцији.
Министар је управо зато формирао Национално тело за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије, на челу са председником Управног одбора Симом Аврамовићем и директорком Јеленом Кочовић, које је имало задатак да отклони недостатке и поврати статус пуноправног чланства Србије у овој организацији.
Они су, међутим, направили још већи проблем и још већи број неправилности и довели до тога да је Србија избачена из ЕНQА.
Да министар и руководство НАТ нису озбиљно схватили примедбе које је ЕНQА упутила Србији, пише Србија данас, доказ је губљење статуса пуноправног члана у најзначајнијој организацији везаној за високо образовање у Европи.
Избацивањем из чланства из Европске асоцијације за осигурање квалитета у високом образовању значајно се отежава поступак признавања српских диплома у земљама ЕУ јер је чланство у овој организацији гаранција квалитета високог образовања.
Списак ствари које је ЕНQА тражила од Србије је подужи:
– Што посете рецензентских комисија нису дуже него трају по пар сати уместо и по неколико дана како би се на терену могли видети сви битни сегменти везани за акредитацију које је високошколска установа припремила.
– Можда најбитнија замерка је да се више пажње придаје бирократији него што се ставља акценат на квалитет високог образовања.
– Битно је истаћи да су нам замерили и што нису подједнака права за све и што се примећује да постоји доминација малог броја институција у поступку акредитације док се нечије мишљење и не чује иако се процес акредитације односи и на њих.
– Другостепени орган је Национални савет, док ЕНQА тражи да другостепени орган коме се странке у поступку могу жалити буде формиран у оквиру НАТ.
– Замерили су и то што директор није особа са пуним радним временом већ је и ангажована на високошколској установи чиме се не може постићи пуна независност.
– Тражено је да се и утврде реални трошкови акредитационог процеса јер они значајно оптерећују високошколске установе, тако на пример имамо рецензенте који добију и по 100 хиљада динара за неколико сати рада, што је превише и није реално а значајно оптерећује високошколску установу.
– Потребно је да се уради много више како би постојали јединствени критеријуми исхода акредитационог процеса, како би одлуке које доноси Комисија за акредитацију и проверу квалитета била подједнака за све учеснике у поступку акредитације, а не као до сада да различита правила важе за различите високошколске установе.
– Једна од највећих примедби је и нетранспарентност процеса акредитације, што значи да постоји могућност да буде висок степен корупције. Примећено је и да се извештаји о акредитацији не објављују на сајту НАТ. Такође, не објављују се ни спискови рецензентских комисија, као ни комплетни записници са седница.
Колико су министар и чланови НАТ олако схватили ове озбиљне примедбе и колико се нису потрудили да их исправе показује и саопштење објављено на сајту НАТ 1. марта, у којем тврде да су замерке Србији углавном формалног и начелног карактера и да је била само једна озбиљна примедба.
Посебно неозбиљно у том саопштењу је умањивање значаја овакве одлуке констатацијом да смо сада на нивоу земаља које нису чланице ЕУ (!?), тј. да смо сада на нивоу Албаније, Босне, Молдавије и сличних земаља, иако смо до сада били на истом нивоу као најразвијеније земље Европе.
