„Tužno je što ni posle skoro 100 dana u blokadi, vlast i dalje daje mrvice, neki deo ispuni, negde krene ka ispunjenju, ali su to sve rekla-kazala. Realno, ništa nije ispunjeno, dok plenum ne kaže da je ispunjeno, dok se oko toga svi ne složimo“, kaže Valerija za Demostat.
„Blokade su najbolji način borbe koji je mogao da se odabere kako bi se glas studenata čuo. Od prvog plenuma na fakultetima se razvio osećaj odgovornosti, energije, zajedništva u borbi za bolje sutra. Želim i da moja deca kad ih budem imala žive u boljem sistemu, ne želim da se i oni kroz proteste bore za isto to“, kaže Valerija za Demostat.
„Kakvo je to ljudsko biće kada nema svest da je nekoga pokušalo da ubije? A što se tiče medija, na mene to nema uticaj, uvek će biti onih koji pišu laži ili ne izveštavaju ali se protiv toga borimo“, kaže Maša dok Valerija dodaje da su im ta targetiranja kao gorivo, inspiracija da idu dalje, da se ne osvrću.
„Protesti traju već tri meseca, a prilozi o tome na RTS-u su od dva minuta. A toliko stvari se dešava. Medijski rat je ozbiljna stvar ali to neće trajati dugo jer je prvi čovek RTS-a već u penziji, tako da je vrlo očigledno da će se neka smena dogoditi“, navode studentkinje za Demostat.
„Kao društvo ušli smo u neko stanje paroksizma u kome nismo više znali na koju stranu će da se izliju loše stvari. Ne mogu da sedim na predavanjima, da se pravim kako je sve u redu, dok u isto vreme tuku mog kolegu ispred fakulteta“, objašnjava Valerija, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti u podkastu “Pola sata Demostata” razlog zbog koga je ušla u blokade i proteste.
Ona u razgovoru sa psihološkinjom Sarom Kalember, ističe da su blokade najbolji način borbe koji su mogli da odaberu kako bi se glas studenata čuo.
Njena koleginica sa Fakulteta primenjene umetnosti, Maša, kaže da se od prvog plenuma razvio osećaj odgovornosti, energije, zajedništva u borbi za bolje sutra.
„Svako ima pravo na svoje mišljenje i ne treba da učestvuje neko ko misli da nije za to, ko ne podržava blokade, jer je to njegov stav. Volela bih da mogu svakog da ubedim da su blokade pravi izbor, da učestvovanje može da stvori neko bolje sutra, ali neće se svako složiti sa mojim mišljenjem. I to je ok. Mi svakodnevno bodrimo ljude da nam se priključe, nadamo se da će doći i oni koji sada nisu tu, da posete fakultet i da provedu sa nama neko vreme“, kaže Maša.
Valerija dodaje da je smisao ove borbe da svako ima pravo na svoju ideologiju, na svoje mišljenje.
„Nisam upoznala ni jednog studenta koji je otvoreno protiv blokada. Nažalost, najviše sam srela one koji su povučeni, koji ne žele da se bore. Naravno da bih volela da povučem sve ljude, ali neki su jednostavno umorni, ne žele u rad plenuma. Ima svega. Neki biraju da vode nezavisnu borbu, što takođe podržavam. Poznajem dosta ljudi koji ne žele da učestvuju u plenumima ali ih vidim na ulicama i na protestima. To je jedna ozbiljna borba u kojoj treba biti hrabar da se istupi i kaže ono u šta veruješ, da se ide protiv neke struje tako da je to koliko želiš da učestvuješ stvarno na individui“, ističe ona.
Na pitanje koliko učestvuju u donošenju odluka, radnim grupama i kako se usaglašavaju različita mišljenja, Valerija kaže da je plenum najbolja stvar koja se izrodila iz ovih studentskih blokada, jedno saveršeno demokratsko telo.
„I sa tim pojmom i sa funkcionisanjem se prvi put srećemo. Često mi se desi da dođem sa nekim čvrstim stavom a onda slušam svoje kolege koji iznose svoje argumente i počinjem da se preispitujem pa do glasanja već imam totalno drugačije mišljenje. Na plenumu je sve transparentno, demokratski. Kad ima nesuglasica važno je saslušati kolegu, reći: Razumem sa čim dolaziš, hajde da pričamo. Na mom fakultetu to može da traje po pet ili šest sati, nekada je teško postići konsenzus, nekada je problem kako efikasno delovati. Mladi smo i neke stvari više vuku na bunt, mi bi u afektu da reagujemo, ali onda stanemo, pričamo i po dva dana o nečemu. To nisu baš mane, ali ih treba prebroditi“,navodi Valerija.
Muke sa ogledalom
I Maša kaže da je plenum nešto bez čega ne bi mogli tako da funkcionišu.
„Mi imamo plenume skorio svaki dan, sem nedeljom. Imamo i megaplenum koji može da traje satima i to je kad se spoje sva četiri umetnička fakulteta. To je u početku haos, ali se uvek nekako složimo, nema svađe što je najbitnije. Različita mišljenja u demokratiji su normalna stvar, bitno je da se na kraju svi razumeju“, kaže ona.
Obe su se angažovale u radnim grupama na svojim fakultetima, Valerija je za bezbednost, Maša za medije. To je bio razlog za pitanje da li je potrebna hrabrost da se izdrži targetiranje u režimskim medijima, na društvenim mrežama, i kako na njih deluju fizički napadi kojima su izloženi neki od kolega i koleginica.
Valerija kaže da na problem sa medijima odgovaraju humorom, ali se uglavnom time ne bave jer su okrenuti ključnim problemima. Ali, napadi ostavljaju psihološki uticaj. Kad su Sonju udarili kolima, kaže da je plakala ceo dan. Teško je shvatiti zašto se u državi dešavaju takve stvari, takav udar na mlade ljude ali da sa tako žalosnim, usputnim stvarima moraju da nauče da se bore iako su jako ogorčeni.
„Svi ti napadi, ljudi koji su pregaženi kolima, to ne sme da se dešava. Nije mi jasno kako neko posle toga što je uradio, prespava, sutra ustane i pogleda se u ogledalo koje mu kaže: Ti si ubica, pokušao su nekoga da ubiješ. I kada se to desilo sa Sonjom, bila sam na fakultetu ali smo svi dotrčali do Pravnog. Bio je to ogroman broj ljudi, jer je poziv bio: dođite sada, odmah. Stvorili smo se za pola sata. Tada se videlo: ovo više nije šala. Nije igra. Ovo u našoj državi vrlo je ozbiljno, ne dešava se na drugim mestima da ljudi budu pregaženi i da počinioci ne odgovaraju. I devojka koja je na Novom Beogradu udarila koleginicu sa Poljoprivrednog fakulteta, nastavila je da vozi, “pokupila” još ljudi usput, imala je neopisivi reakciju kao “pa šta ako sam to uradila, baš me briga”. Kakvo je to ljudsko biće kada nema svest da je nekoga pokušalo da ubije? A što se tiče medija, na mene to nema uticaj, uvek će biti onih koji pišu laži ili ne izveštavaju ali se protiv toga borimo“, kaže Maša dok Valerija dodaje da su im ta targetiranja kao gorivo, inspiracija da idu dalje, da se ne osvrću.
Na pitanje voditeljke koliko dugo su spremni da idu nakon što su objavili “rat” RTS-u s obzirom da je eventualna promena uređivačke politike dug i mukotrpan proces, Valerija kaže da od javnog medijskog servisa traže da izveštava transparentno i istito.
I mi imamo svoj Dnevnik
„Ovo traje tri meseca, sada će 100 dana od prve blokade, a prilozi o nama na RTS-u traju dva minuta. A toliko stvari se dešava. Medijski rat je ozbiljna stvar ali moram da kažem da iz moje perspektive to neće trajati dugo jer je prvi čovek RTS-a već u penziji, tako da je vrlo očigledno da će se neka smena dogoditi. Mi se, naravno, nadamo najboljem, nadamo se da će ovaj pritisak koji vršimo dovesti do toga da bude bolje, ali je za sada sve polovično a na to ne pristajemo. Mi se u to više ne uzdamo. Mi sada pravimo “Dnevnike”, nadam se da će ljudi to videti i ovo je poziv da nas prate. Trudimo se da istinito izvestimo o svemu što se dešava i dešavalo se“, kaže Valerija dok Maša dodaje da je RTS imao rok od 30 dana i malo su popravili izveštavanje ali ne u meri u kojoj su razni kontramitinzi dobili prostor, tako da se studentski “Dnevnik” priprema i ove nedelje a ozbiljno ga rade ljudi sa različitih katedri.
Koliko ih porodica i okolina podržavaju u ovom aktivizmu, bilo je sledeće pitanje.
Maša odgovara da ima podršku, da i njeni roditelji učestvuju u protestima a otac, inače taksista, zalepio je studentske stikere po kolima. Ona razume da kolege koji takvu podršku nemaju teško mogu da prevaziđu problem i potrebna je velika hrabrost da se učestvuje pri čemu moraju da se kriju posebno ako su iz drugog grada. Ona ih poziva da se izbore za svoj stav, ali nema osude ukoliko to ne mogu jer je kod svakog u kući drugačija situacija.
„I moja porodica odobrava to što radimo, izlaze i sa mnom na proteste, ali nije kod svih isto. I to je u redu jer svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali apelujem na kolege da dolaze češće na fakultet, da se okruže ljudima koji u to veruju, koji kažu da znaju šta rade. Nekad je skroz ok. kad se mi ograđujemo od političkih stranaka, ali ovo jeste politička borba koja može da se vodi van kuće. Šaljemo ljubav svima koji imaju problem sa tim, ali se nadam da će naći u sebi hrabrost, jer ovo prevazilazi običan aktivizam. Poziv je na odgovornost i svako treba da pođe od sebe i da zna zašto se bori“, kaže Valerija i ističe da lično ne zna ko od studenata nema podršku okoline, ali je njen fakultet manja zajednica koja odiše sjajnom energijom i ko god od kolega ima problem, zna da će tu naći podršku i osećati se kako kod kuće.
Maša takođe iz svoje okoline ne zna ko je protiv blokada “toliko da dođe da ih gađa jajima” ali im poručuje da dođu i razgovaraju. Tako se problemi rešavaju, kaže i navodi primer vajara sa svog fakulteta, čija se glina suši ukoliko se stalno ne prska, ali da je to rešeno tako što su im radovi smešteni u zgradu koja se ne blokira, otključa se kad je potrebno prskanje, ali se novi radovi ne vajaju.
Valerija na pitanje koliko su optimistični u vezi sa uspehom protesta i da li su zabrinuti zbog neizvesnog ishoda, ističe da studenti nemaju luksuz da budu pesimistični.
Relerkoster emocija
„Ovo što se dešava preraslo je nas, studente, sad više osećamo odgovornost prema ljudima koji su nam se pridružili i optimizam je najvažniji ključ ka kome idemo. Što se akademskih obaveza tiče, spremna sam da izgubim godinu, dve, koliko bude trebalo zbog narednih 15 u kojima ću živeti u boljem društvu, obrazovnom i pravnom poretku. Želim i da moja deca kad ih budem imala žive u boljem sistemu, ne želim da se i oni kroz proteste bore za isto to. Mislim da smo se toliko posvetili ovoj borbi da više i ne razlišljamo o godini, da li ćemo pasti ili ne iako nikome nije svejedno, pogotovu apsolventima“, navodi ona.
Optimistična je i Maša jer ne vidi svrhu borbe ako se sada odustane. Kaže da joj je teže u blokadi nego dok normalno studira, iako neko sa strane možda veruje kako dolaze na fakultet i igraju društvene igre.
Potvrđuje da ima i slobodnog vremena, ali da se ipak većinom bave bitnijim stvarima. Uvek je u toku neki sastanak, plenum i nemaju vremena za pesimizam. I ona ne brine zbog toga da li će pasti godinu, jer su mladi, imaju vremena da završe fakultete.
„Kad smo ušli u blokade, bilo je neke nesigurnosti, ali shvatali smo da sve može kroz organizaciju, kroz radne grupe, da svako ima svoju dužnost, da li će da najavljuje akcije, brine o bezbednosti, uključuje redare na protestima… I ja sam na početku bila nesigurna, ali osećaj odgovornosti i potrebe da se pojaviš i budeš tu je prevagnuo“, ističe Maša dok Valerija dodaje da je sve to jedna rolerkoster emocija sa oscilacijama koje ujutro krenu sa optimizmom koji uveče malo popusti ali da sve to i dalje traje, jer iz podsvesti prevladava optimizam što je privuklo ogroman broj ljudi koji ih podržava.
Sagovornice Demostata potvrđuju da im je učešće u protestima oblikovalo pogled na svet, na vrednosti i ideale. Maša ističe da nije bila toliko politički obrazovana dok nisu krenule blokade i sva ta podrška.
Tokom ova tri meseca je, kaže, postala nova osoba i naučila je više nego što bi u tri meseca na fakultetu.
I Valerija se slaže sa njom, ojašnjava da sada ima vrlo utemeljene stavove o nekim stvarima iako se prvi put susrela sa mnogim pojmovima, političkim i životnim. Tvrdi da je za sve njih to jedna ogromna životna škola, toliko da će “kad poraste biti blokadno sećanje”. Iz te životne škole izlaze zreliji i iskusniji, naučeni da slušaju tuđe mišljenje.
„Tužno je što ni posle skoro 100 dana u blokadi, vlast i dalje daje mrvice, neki deo ispuni, negde krene ka ispunjenju ali su to sve rekla-kazala. Realno, ništa nije ispunjeno, dok plenum ne kaže da je ispunjeno, dok se oko toga svi ne složimo „, kaže Valerija.
Maša se slaže da je reč o sitnicama ali da se u stvari ništa do kraja ne ispunjava, još nije “na papiru sa tačkom”. Trenutno se priča vrti oko četvrtog zahteva, povećanja budžeta za visoko školstvo, u okviru čega je ponuda da država sa 50 odsto refundira školarine. Ali, to može da se prihvati kao ispunjeno tek kada se na kraju i sprovede. “Blago je reći da smo nezadovoljni što su prošla tri meseca a zahtevi i dalje nisu ispunjeni”, kaže Maša dok Valerija napominje i da su neki zahtevi pali u sekundarni plan, iako su vrlo bitni.
„Svakako je bitan prvi, koji se tiče nadstrešnice, zatim za ljude koje bi trebalo procesuirati zbog napada na studente. To je zanemareno, a jako je bitno, svi su podjednako bitni nadam se da neće biti zanemareni”, ističe Valerija.
Apel za Generalštab
Na kraju, Maša je podsetila na apel koji su vlastima uputila četiri umetnička fakulteta koji traže da se Generalštabu vrati ukinuti status kulturnog dobra, kako bi bilo sprečeno njegovo rušenje i izgradnja hotela na toj lokaciji.
“Nemaju pravo da ruše tako nešto, jer bi onda svako kulturno dobro mogli da stavimo pod upitnik. To mogu sutra da urade i sa Lepenskim virom, sa bilo kojim kulturnim dobrom. Apelujemo da razmisle dobro o toj odluci jer Srbiji nije potrebno da uništiva svoju istoriju”, rekla je dodala da Generalštab zauzima posebno mesto i emocije čak i kod onih koji nisu doživeli bombardovanje Srbije. Podsetila je i da građani o tome mogu više da saznaju na Instragram nalogu Ansambl Generalštab, na koji studenti kače predavanja na tu temu.
foto N1
