Na današnji dan, pre osam godina, u padu vojnog helikoptera poginulo je sedmoro ljudi – četvoročlana posada, lekar i anestetičar, kao i beba stara tek pet dana – bolničari i bolesno dete koji su, te noći, poleteli u nemogućim uslovima. Kolege poginulih pilota godinama traže da se na njivi gde se srušio helikopter podigne spomen ploča. No umesto nje, na mestu pada niče deponija.
– Ponovo ne vidim pistu. Imam problem, nemam vidljiv kontakt, moram u penjanje.
– Pista je tačno iznad praga 3-0.
– Ne vidim je.
Bile su to poslednje reči pilota Omera Mehića pre nego što će se helikopter, kojim je upravljao, srušiti na livadi. Heroj – za one koji mu odaju počast svakog 13. marta, već osam godina.
„Al’ ima jedna grupa ljudi koja bi želela da ovaj dan prespava i da ga niko ne spominje“, kaže Saša Jovanović, vazduhoplovni zastavnik u penziji.
Tu spadaju oni za koje je pilot Mehić pijanac jer je pod dejstvom alkohola upravljao letelicom.
„Kao što sam ja sada pijan, i vi zajedno sa mnom, tako je i on bio pijan te večeri. On i cela posada su izvršili zadatak, sleteli u Rašku, pokupili dete i poleteli nazad – to pijan čovek ne može da uradi“, ističe ivica Stojišin, letač mehaničar u penziji.
Ali ni mrtav ne može da govori, pa u njegovo i ime ostalih poginulih kolega, govore živi. Oni koji ne daju na svoje kolege i kojih je, iz godinu u godinu, na ovaj dan i ovom mestu, sve više. Ne zato što tek sad osećaju potrebu da o tome govore, već zato što tek sada smeju.
„Ovo su sve vojni penzioneri. Svi aktivni vojnici ne mogu da budu prisutni, jer će neko u sistemu da im zameri i da im ugrozi karijeru. Pošalju mi kasnije poruku ‘znaš, razumeš… o čemu se radi..’. Razumem. I ne mogu da razumem“, kaže Jovanović.
I nije to jedino što okupljeni ne razumeju i što ih boli. Jer za ono što se te noći desilo, istraga je pokazala – niko nije kriv. Disciplinska kazna je sve što su dobili oni koji su te noći izdali naredbu za poletanje i koji su insistirali da helikopter sleti na aerodrom Nikola Tesla u Surčinu.
„Svaki vazduhoplovac na helikopterima zna da je mesto sletanja s ranjenikom ili s povređenom osobom je heliodrom na VMA. U slučaju da ne može da sleti tu – postoji aerodrom Batajnica. Nema treće lokacije“, napominje Jovanović.
„Aerodrom Batajnica poznajemo i po najlošijoj meteo situaciji, i danju i noću. I tamo je moguće sletanje, što se kaže ‘žmureći’. Jednostavno milijardu puta smo tamo sletali i znamo ga kao svoj džep. I da se tamo otišlo, svi bi bili živi i ne bismo danas ni mi bili ovde“, objašnjava Stojišin.
„Samo zato što se tražila treća lokacija – na beogradskom aerodromu, zato što je tu neko bio prisutan i spreman za slikanje – insistiralo se da oni slete ovde“, dodaje Jovanović.
Da se na aerodromu u Surčinu očekuje prisustvo Zlatibora Lončara, tada ministra zdravlja, odnosno tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića, pisalo je i u transkriptima Ministarstva odbrane objavljenim aprila 2015. Ipak, njihova odgovornost nikada nije ispitivana.
O odgovornosti kao takvoj možda najbolje govori slika tik do mesta gde je helikopter pao. Tu se godinama stvara divlja deponija, pa ideja da na tom mestu poginuli pripadnici Vojske dobiju spomen ploču – gubi smisao. Nažalost.
Naslovna foto: Printskrin N1
Maja Nikolić N1
