Механизми трошења јавног новца у Србији су заробљени спрегом политике, бизниса и организованог криминала, док су за суштинску промену потребни истовремено снажан друштвени притисак и системске институционалне реформе, поручили су учесници јавне дебате „Велико арчење — Куда иду наши новци“ одржане 19. септембра у Зрењанину.
Међу говорницима били су адвокат и бивши повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић, председник УО Форума за етничке односе Душан Јањић, тужитељка у пензији Јасмина Пауновић, научни сарадник и енергетичар Илија Батас Бјелић и политиколог Јован Комшић.
Учесници су кроз конкретне примере и искуства истакли да обећања о инвестицијама и развоју у пракси често служе за преусмеравање јавних средстава у приватне интересе. Нагласили су да се данас не ради само о појединачним незаконитим радњама, већ о системској пракси која је претворила јавну управу у инструмент интереса власти.
Указујући на раскорак између политичке реторике и свакодневице у локалним заједницама, научни сарадник и енергетичар Илија Батас Бјелић описао је реалност у селима као симптом шире државне политике. „Понека чесма и асфалт су незнатна улагања у односу на мегаломанске најаве. Живимо без пијаће воде, без канализације, док се у медијима најављују фабрике и хиљаде нових радних места.“ Бјелић је упозорио да се, због слабих еколошких стандарда и неадекватних улагања, нарушава јавно здравље и домаћа производња, што додатно утиче на рањивост руралних заједница. Посебно је нагласио сумњу да одређене политике служе да одрже Србију ван механизама ЕУ који би наметнули строжије стандарде.
Политиколог Јован Комшић повезао је структурни проблем са ширим питањем одговорности и права, наглашавајући политичку концентрацију моћи. Комшић је указао да је као последица апсолутне моћи ослабила политичка и друштвена способност контроле потеза власти. „Данашња криза је последица изневерених очекивања демократских гарнитура после 2000. године. Затим су људи 2012. поверовали маневру борбе против корупције. Кад се народ суочио са низом чињеница које показују да је ствар била у симулацији правне државе, да је ствар била у јаком пориву за моћи сакривеном медијском пропагандом, онда је дошао у ситуацију да каже ‘трагамо са разлогом за новим чуварима наше будућности’”.
Бивша тужитељка Јасмина Пауновић пружила је практичан увид у начине на које се коруптивне мреже одржавају кроз процедуралне блокаде. „Корупција захтева службени положај и друштвени утицај. Ниједан тужилац не може сам, а тужилаштво нема сопствену полицију, и ту почињу блокаде. Ако ја тражим од полиције неки доказ, а они се оглуше, предмет стоји у фиоци, и то је такође корупција“, казала је Пауновић. Објаснила је да су случајеви који дотичу високопозиционирана лица често заштићени политичким променама, партијским преласцима и другим механизмима који онемогућавају ефикасну истрагу. „Ова власт, коју пре свега карактерише корупција, гради своју моћ на тој корупцији, то је, по мени, издаја свега. Као такви, формирају једну хоботницу корупције која иде одозго на доле.“ Као индикатор институционалног назадовања навела је пад Србије на Индексу перцепције корупције са 80. места 2012. на 105. место 2025. године (од 170 земаља).
Председник УО Форума за етничке односе Душан Јањић оценио је да је корупција у Србији дубоко укорењена и да је њено разбијање могуће само снажним друштвеним притиском и организованим деловањем грађана. Корупцију је описао као плански модел у којем политика, бизнис и криминал делују синергијски. „Не верујем да се овај проблем може брзо решити. Корупција и клијентелизам нису случајни инциденти, то је дуготрајан процес који је укорењен у начину преузимања моћи и управљања државом.“ Јавни новац, упозорио је, често завршава у шемама које служе приватним интересима, преко фиктивних пројеката, фирми-паравана и привидно легалних канала. Позвао је да „онима који ће одлучивати о новој власти” један од критеријума буде понуда механизама смањивања штете од корупције.
Адвокат и бивши повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић изјавио је да је друштво суочено са системском неправдом која тражи грађански одговор. Шабић је подсетио на Џеферсонову мисао да „када неправда постане закон, побуна постаје дужност“ и оценио да је управо такво стање преовладало. „Ми смо живели у летаргији, ко би пре неколико месеци рекао да ће доћи до овога. Сада је дошла генерација која разуме да побуна постаје дужност.“ Он је критиковао досадашња обећања власти о обрачуну с корупцијом и указао да је политика која је доласком на власт најављивала борбу против злоупотреба током 13 година показала само неуспех. „У сваком друштву постоји корупција, али код нас то више није изузетак, то је правило. Систем је организован тако да се краде.“
На скупу се обратио и инжењер геологије Зоран Ђајић, који је до марта 2023. године радио на реконструкцији зграде Железничке станице у Новом Саду. Како је рекао, трагедија са надстрешницом отвара питање системске одговорности и масовних проневера на великим јавним пројектима. „Убиство 16 наших суграђана, начин на који се догодило отворило је Пандорину кутију, показало је колико су механизми државне организације и јавних набавки компромитовани.“ Ђајић је додао да је као консултант и дугогодишњи посматрач грађевинске индустрије имао увид у хијерархију уговора и начин на који су, како је рекао, неке компаније биле привилеговане при избору подизвођача.
Панелисти су закључили да корупција као проблем није низ усамљених случајева већ модел понашања. Како је оцењено, промену не могу донети власти које су до сада биле део проблема. Стога је истакнуто да без снажног друштвеног притиска и независних институција системске промене нису могуће.
Дебату је организовала Нова економија уз подршку покрета Нови Оптимизам. Трибину је модерирала Марија Шехић, новинарка Нове економије.
