Kao izbeglice su u Srbiju dolazili i Mongoli, i Rusi, i Grci, i Bugari, pa čak i Libanci, ali najčešće su u Srbiju bežali upravo Srbi.
Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, kaže da posle Sarajevskog atentata dolazi veliki broj Srba, pošto je u Sarajevu odmah usledio pogrom nad srpskim narodom – atvaranje njihovih radnji, paljenje radionica, ubijanje.
„To stanovništvo ide kod svojih rođaka, kod bilo koga u seoskim sredinama, okupiraju štale, škole, sve što može da im pomogne u zaklonu“, kaže Dušica Bojić.
Rusi u Srbiji
Srbija se još nije oporavila od Velikog rata, ali i takva razrušena, postaje sigurna kuća za 40.000 Rusa. Procenjuje se da ih je 30.000 ostalo u Srbiji. Najviše je bilo Belogardejaca. Protivnici komunizma, posle Oktobarske revolucije, beže pred boljševicima i utočište nalaze u državi kralja Petra. To su uglavnom bili visokoobrazovani ljudi koji su Srbiji tih godina bili preko potrebni.
Istoričar Aleksej Timofejev objašnjava da je tadašnja Srbija bila dobar izbor za njih, što zbog jezika koji im je blizak, ali i zbog njihove regligije, koja je ista: „Mogli su lepo da se uklope. I srpsko stanovništvo je imalo veliku prazninu baš u grupi rezervnih oficira. Srpska golgota Prvog svetskog rata doprinela je tome da je Srbija je vapila za školovanim kadrovima i dvadesetih godina nova intelektualna elita, je i te kako dobrodošla u Srbiju“.
Početkom tridesetih godina Srbija postaje tesna za rusku imigraciju. Država ih potiskuje najpre iz vojske, pa iz crkve. Zabranjen je rad onima koji nisu imali jugoslovensko državljanstvo, a proces dobijanja državljanstva bio je pooštren.
Mongoli Kalmici u Srbiji
Nisu Rusi jedini pobegli zbog Oktobarske revolucije. Sa njima je u Srbiju tada došlo oko 500 Mongola, tačnije Kalmika. Pre nešto manje od 100 godina na Zvezdari se mogao čuti gong iz budističkog hrama. Sagradili su ga Mongoli – Kalmici. Oni su u carskoj ruskoj vojsci kao elitni konjanici čuvali granice države. Dobili su autonomiju, a za uzvrat su bili odani ruskom caru. Zato su posle Oktobarske revolucije sa svojim porodicima, sveštenstvom i poraženim kontrarevolucionarima pošli u izbeglištvo.
Toma Milenković, istoričar i autor knjigeKalmici u Srbiji kaže da su Kalmici smatrali da nije pravi Kalmik onaj koji nema konja, pa su svi nastojali da imaju konja i kod nas su se bavili rabadžijanjem, prevozili su teret i ostalo. Građani su verovali da oni umeju da pričaju sa konjima, pa su im poveravali najosetljive poslove vučenja koje su jedino konji sa Kalmicima mogli da izvedu.
„Dobro su bili prihvaćeni zato što su bili izuzetno pošteni. Kada su neki posao obavljali nije im trebao nastojnik da ih kontroliše. Oni su radili taman kao da ima sto nastojnika. Pošteno su radili“, priča Milenković.
Drugi svetski rat bio je prekretnica i za Mongole i za Ruse. Mongoli beže pred Crvenom armijom. A Rusi koji su ostali, zbog svog antikomunizma, postaju ideološki nepoželjni. Prvi politički progon trpe neposredno posle rata. No, tu nije kraj njihovim mukama u Srbiji.
.jpg "Kalmici u Srbiji u međuratnom periodu")
Aleksej Timofejev kaže da je drugi period čišćenja Rusa počeo ’48 kad su vlasti čistili previše prokomunistički, prostaljinistički raspoložene Ruse.
„Nakon tog čišćenja, u izbegličkim porodicama prestaje da se govori ruski jezik. Rusi koji su ostali odlučili su da vaspitavaju svoje sledeće generacije u srpskom duhu, na srpskom jeziku i sada vi nemate nijednog čoveka koji bi bio mlađi od 40 od izbeglica koji govori maternji ruski jezik. Potpuno su uništeni bili, kaže Timofejev.
Ruske izbgelice su odlazile u Zapadnu Evropu, ali mnogi su kasnije svedočili da im je život u Srbiji ostao u lepom sećanju. Možda su bili besni zbog političkog progona, ali rado su se sećali ljudi sa kojima su godinama lepo živeli i radovali su se svakom poklonu i pismu iz Srbije. Slično je bilo i sa Mongolima. Međutim, jedini budistički hram u Evropi, onaj na Zvezdari, nije opstao. Jugoslovenske nove vlasti smatrale su da, pošto u Beogradu više nema budista, nema ni potrebe za hramom.
Grci u Srbiji – eksperiment Buljkes
Iz nove socijalističke Jugoslavije odlazili su nepodobni Rusi, ali su dolazili drugovi Grci. Nakon završetka Drugog svetskog rata Tito je u Srbiju pustio članove grčkog levičarskog pokreta Elas. To su bili Markosovi partizani, koji su u Atini ratovali protiv prozapadne vlade. Dozvolio im je da nasele Buljkes, današnji Bački Maglić i u 600 kuća, odakle su ranije proterani Nemci, uselilo se više od četiri i po hiljade Grka. Živeli su tu pet godina.
Prof. dr Milan Ristović, autor knjige „Eksperiment Buljkes – Grčka utopija u Jugoslaviji 1945-1949“, objašnjava da je Buljkes bio veoma značajan za grčki pokret, jer je predstavljao neku vrstu eksteritorijalnosti: „Oni su tu organizovali vojnu obuku, propagandne aktivnosti , štampali su svoj list koji je izlazio tri puta sedmično, Glas Buljkesa, prevođene su knjige za potrebe vojno-političkog kadra sa ruskog i srpsko-hrvatskog jezika. Tu su bile, škole, bolnice, a štampali su čak i svoj novac“.
Ubrzo u Jugoslaviji počinju da duvaju novi politički vetrovi. Grci iz Buljkesa koji su bili odani Staljinu, posle sukoba Tita i Staljina i rezolucije Informbiroa ’49, više nisu dobrodošli u Srbiji: „Unutar sela počinju sukobi između titoista i staljinista od kojih su neki završavani i krvavo“, kaže Ristović.
Da li se odnos države prema Grcima razlikovao od odnosa građana prema njima ne znamo. Za razliku od Rusa, nerado pričaju o svom boravku u Srbiji.
Izbeglice iz dve Jugoslavije – SHS i SFRJ
Izbeglice koje su bežale u Srbiju za vreme Velikog rata, posle rata uglavnom se vraćaju svojim kućama u BiH, Hrvatsku i Sloveniju.
Početkom Drugog svetskog rata, njihovi potomci, ponovo beže u Srbiju preko Drine: „U Srbiju iz BiH i Hrvatske ponovo dolaze žene, deca i stari. Pod Nedićevom vladom je organizovan Komesarijat za izbeglice, koji je vodio ozbiljne evidencije i dan-danas postoje kartoni o svima koji su došli.
Toma Maksimović – velika pomoć za izbeglice
Za vreme Drugog vetskog rata izbeglicama je pomagao Toma Maksimović, komesar za izbeglice u vladi Milana Nedića. Pomagao im je da se snađu, pronađu smeštaj, posao, a nekima je čak obezbeđivao obuku za zanate. Maksimovićev komesarijat je zbrinuo najmanje 500.000 izbeglica.
Posle rata je proglašen narodnim neprijateljem, oduzeta su mu sva građanska prava, a vojni sud ga je 1945. osudio na četiri godine zatvora. Rehabilitovao ga je Okružni sud u Novom Sadu 2008. godine.
Godinu dana ranije rehabilitovan je i Dragoslav Stojanović, slikar, karikaturista i novinar, autor plakata „Majko Srbijo, pomozi“ koji je vlada Milana Nedića, naručila kako bi uticala na javnost Srbije s ciljem zbrinjavanja izbeglica iz ustaške Hrvatske. Stojanović je streljan 1945. jer je njegov rad ocenjen kao „saradnja na polju propagande sa nemačkim fašističkim okupatorom“.
Srbi beže i sa Kosova, okupatori ih iseljavaju i iz Vojvodine…
Preko komeserijata za izbeglice svi su dobijali pomoć u vešu, garderobi, smeštaju. Veliki broj ljudi smestio se i kod rodbine po selima. I to nije sve, fašistička Nemačka okupirala je Sloveniju i deset hiljada Slovenaca deportovala za Srbiju“, kaže Dušica Bojić.
Srbija je bila uočište Srbima preko Drine za vreme Drugog svetskog rata, ali i devedesetih.
Dušica Bojić objašnjava da su u Srbiju tada u velikom broju stizali i Hrvati i Muslimani i ostale narodnosti. Oni borave u Srbiji od deset do mesec dana i više, dok ne dobiju papire od međunarodnog Crvenog krsta ili UNHCR-a da bi se iselili u druge zemlje: „Taj tranzit nije klasičan, nego predstavlja ozbiljno izbeglištvo i drugih naroda u Srbiji. U Srbiji u jednom momentu krajem devedesetih mi smo imali skoro milion izbeglica i 640 kolektivnih centara, plus one koji su se sami snašli“, kaže Dušica Bojić.
Ipak, nije se Srbija baš uvek domaćinski ponašala prema svojim izbeglicama. Posle pada Krajine, Srbima iz Hrvatske koji su danima putovali na traktorima, nisu bili otvoreni ulazi u Beograd.
Dušan Šašić je iz Like 12 dana putovao na traktoru do Beograda: „Kad smo došli, toga jutra kad je trebalo ići, idu sanitet, policija, kola i kaže: ‘Ide se za Kosovo, u Mitrovicu’. To smo dobili obavjest od kola pokretnih sa kamerama. Ja velim ženi: „Ja dolje ne idem“!
„Izbjeglicama nije dobro nikuda, nesretni su, a i tamo nisu primljeni baš dušom i srcem. Mog nećaka policija regularna je uhapsila u leto 1995. ne Arkanovci, kako ono pričaju, i na autobus, i pravo u Krajinu, tu se skupili, ajde da se ratuje pravo tamo u mazin“, kaže Dragan Hinić, izbeglica iz Like.
I ovih dana ponovo su izbeglice u Srbiji i njihov prihvat može poslužiti kao uzor svim susednim državama. Doduše, nove izbeglice i migranti su ovde samo u prolazu. Ako se pak to promeni, novi test empatije pred Srbijom tek predstoji.
