Веза за породилиште: Неформално плаћање унутар система неписаних тарифа
Од „чашћавања“ лекара до недостатка основних услова, искуства жена показују да порођај у Србији и региону често зависи од познанстава и новца, а не од гарантованих права. Истраживање о условима у породилиштима и искуствима жена током порођаја указује на многобројне, алармантне проблеме
Више од половине жена у Србији не улази у породилиште само са трудничком књижицом, већ и са везом. Новообјављено регионално истраживање показује да се поверење у здравствени систем све чешће замењује неформалним стратегијама сналажења – познанствима, препорукама и новцем.
Истраживање под називом „Услови у породилиштима и искуства жена током порођаја на Балкану“, које су спровели истраживачи са Факултета за медије и комуникације у Београду на узорку од 7.779 жена из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Хрватске, открива дубоко укорењене проблеме у породилиштима широм региона. Подаци су прикупљени током 2022. године путем онлајн упитника и попуњавале су га жене које су се породиле између 2016. и 2021. године.
У Србији је 57,4 одсто испитаница навело да је користило личне или професионалне везе како би добило адекватну негу, док је готово половина признала да је давала новац здравственим радницима.
Слични подаци забележени су и у другим земљама региона, посебно у Босни и Херцеговини и Црној Гори, где је проценат испитаница које наводе давање новца још већи: 68 одсто у Босни и Херцеговини и 72 одсто у Црној Гори, показује објављено истраживање.
Неписане тарифе
Новац који се плаћа медицинским радницима није увек симболичан. Напротив – искуства жена из Србије показују да је неформално плаћање често систем неписаних тарифа. Према ранијим сведочењима породиља о којима је „Време” писало, „част” лекарима пре порођаја може да износи неколико стотина евра, уз додатна плаћања за бабицу или епидурал, иако те услуге покрива основно здравствено осигурање.
Поједине жене говориле су и да се царски рез „на захтев” наплаћује око 500 евра, док се чак помињу и разлике у цени у зависности од пола детета.
Порођај је по закону хитна медицинска услуга и не сме бити наплаћен, али реалност показује да труднице често плаћају „и на мосту и на ћуприји” – и кроз здравствено осигурање и кроз неформалне канале.
Аутори истраживања указали су и на значајан раскорак који постоји између законских права и њихове примене у пракси. Иако Закон о здравственој заштити и Закон о правима пацијената гарантују право на достојанство, приватност и адекватну негу, искуства трудница показују да се та права најчешће не поштују, већ да је за такву врсту третмана потребно да познају неког од медицинског особља.
Непрофесионалност особља
Новообјављено истраживање обухватило је бројна искуства породиља, а највећи број негативних искустава односи се на однос медицинског особља.
Готово половина испитаница навела је грубост, занемаривање или непрофесионално понашање током порођаја.
Испитанице описују искуства која превазилазе лошу комуникацију: притисак на стомак без објашњења, игнорисање бола, ускраћивање помоћи при дојењу, па чак и понижавајуће коментаре.
Испитанице су одговарале и на питања о условима у породилиштима, односу медицинског особља и личним искуствима током и након порођаја.
Средином 2025. године, постигнута је мала победа против акушерског насиља у Србији. Радна група ресорног министарства направила је водич кога би гинеколози, акушери и остало особље морали да се придржавају када прегледају или порађају жену у Србији.
Национални водич за трудноћу и порођај изричито забрањује рутинске клизме, као и рутинске епизиотомије, односно сечење међице током порођаја које није утврђено као преко потребно. На листи забрањених захвата су и обавезне индукције и притискање стомака трудници.
Лоши услови у породилиштима
Поред односа са особљем, жене указују и на лоше услове у породилиштима: недостатак топле воде, сапуна, адекватне постељине, као и лошу хигијену. Преоптерећеност особља додатно погоршава ситуацију, па жене често остају без помоћи у тренуцима када им је најпотребнија.
Посебно забрињава податак да психолошка подршка након порођаја готово не постоји. Иако око 30 одсто жена пријављује симптоме постпорођајне депресије, тек између један и четири одсто њих добије било какав облик стручне помоћи.
Ауторке истраживања упозоравају да се ови налази не могу тумачити као изоловани случајеви. Напротив, реч је о обрасцу који се понавља, и у искуствима жена, и у износима који се плаћају, и у начину на који систем функционише.
Фото: Фреепик / Wавебреакмедиа_мицро
К.С Време
Аутор:
