Sveti velikomučenik car Lazar rođen je u Prilepcu kod Novog Brda najverovatnije 1329. godine od oca Pribca Hrebeljanovića, koji dobi taj grad na upravu od cara Dušana kao nagradu za svoju službi na njegovom dvoru u Prištini, gde beše logotet (grč. λογοθέτης – logotet – zvanje koje korišćeno za visoke činovnike mahom zadužene za finansije, ali i kao osnova za nazive drugih visokih činovnika, koji su se nalazili na čelu pojedinih resora – logoteziona – grč. λογοθέσιον), dok ime majke još stoji nepoznato. Nije poznato koliko je tačno braće i sestara imao Lazar, ali se zna da je kao mlad i on služio na dvoru cara Dušana, te da je godine kada je kralj Dušan krunisan za cara na Vaskrs 1346. godine u Skoplju imao oko 17 godina.
Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio Milicom, ćerkom velikog kneza Vratka, koji je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana (praunuka) najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona, osnivača dinastije Nemanjića. Sa Milicom izrodi osmoro dece: Maru Lazarević udatu Branković, Oliveru Lazarević datu sultanu Bajazitu, Jelenu Lazarević udatu Balšić, a potom Hranić, Stefana Lazarevića kasnijeg kneza, a potom i despota Srbije, poznatog i kao Stefan Visoki, Teodoru Lazarević udatu Gorjanski, Draganu Lazarević udatu Šišman, Vuka Lazarevića i Dobrivoja, koji se upokoji kao dete. Nakon upokojenja cara Dušana vlast je preuzeo njegov sin Stefan Uroš V, poznat kao Uroš Nejaki, a kada se i on predstavi Bogu, počeše za vlast da se spore ostale velmože i kao jedan od moćnijih istakao se knez Lazar, te je pod svojom upravom od 1371. godine imao veliku teritoriju. Napadi Turaka su bivali sve češći i prvi sukob kneza Lazara i njegovih vojskovođama sa jedne strane sa Otomanima sa druge zbio se 1380./1381. godine, kada su ih Lazarevi ljudi pobedili na Dubravici kod Paraćina. Zatim je usledio sukob 1388. godine u Bosni kod Bileće, kada su Turci opet poraženi. I zatim boj na Kosovu polju 1389. godine, odnosno 6897. godine po starom kalendaru, kako i piše na mermernom stubu na mestu pogibije kneza Lazara, koji je podigao i epitaf napisao njegov, tada još maloletni, sin Stefan. Živeo je knez Lazar baš kao što je i umro – po pravilima Božiji, sa verom u Jedinoga Boga, te je i njegov izbor za Carstvo Nebesko bio očekivan, a time ispuni i reči Njegove: „Od ove ljubavi niko veće nema, do ako ko položi život za bližnje svoje.“ (Jevanđelje po Jovanu 15:13).
Proglasiše kneza Lazara svetim nekoliko godina nakon pogibije, a već 1390./1391. godine njegove mošti prenese narod iz Mitropolijske crkve u Prištini u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu, bežeći pred najezdom Turaka. Tako kreće put svetiteljev zajedno sa narodom, te su mošti njegove počivale i u Beogradu, u Sent Andreji, a zatim u manastiru Vrdnik – Nova Ravanica na Fruškoj Gori, gde počivaše do Drugog svetskog rata. Po početku Drugog svetskog rata Srbiju razdeliše i Srem, gde se nalazi manastir Vrdnik, potpade pod upravu Nezavisne Države Hrvatske i ustaše počeše svoja pustošenja, te 1942. godine počenje i u Sremu pravoslavne svetinje pljačkati i skrnaviti, te narod mošti Svetog cara Lazara preneše na bezbedno u Sabornu crkvu u Beogradu. Sveti arhijerejski sabor Srpske Pravoslavne Crkve 1954. godine doneo je odluku da se mošti Svetog kneza Lazara prenesu u manastir Ravanica i odluka bi sprovedena na šestotu godišnjicu boja na Kosovu 1989. godine. Kivot je krenuo iz Beograda iz Saborne crkve na Vidovdan 1988. godine i do avgusta 1989. godine, bio je u manastiru Vrdnik, zatim Ozrenu, Tronoši i Ćelijama, te Šapcu, Valjevu i Kragujevcu, pa u manastirima Žiča, Ljubostinja i Pavlica i prenet je na Kosovo na Gazimestan, gde se zbi boj na Kosovu i gde bi održan pomen. Zatim je boravio u manastiru Gračanica, gde služiše svečana vidovdanska bogosluženja, pa preneše mošti Svetog kneza Lazara preko Niša, Kruševca i manastira Manasija u Ravanicu, gde i danas počivaju i opominju da „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“.
Ovaj dan je posvećen i svim palim borcima srpskim za odbranu otadžbine i slobode u svim vekovima. Pouke Svetog vladike Nikolaja Velimirovića: „U ovo vreme sumnje i smutnje potrebne su nam dve snage: jedna unutrašnja, za odbranu duše, i jedna spoljašnja, za odbranu otadžbine. Primer za obe snage imamo u kosovskom knezu. On je dušu svoju venčao za nebo, a život svoj žrtvovao za otadžbinu. Život za otadžbinu ne može se žrtvovati, dok se prethodno duša ne venča za nebo, za jednu vrednost višu od svake zemaljske.“
Tekst glasi: „Čoveče koji srpskom zemljom stupaš, bilo da si došljak ili ovdašnji, ma ko da si i ma šta da si, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih, te sa njima i kamenu prirodu, mene krstoznačnog kao steg, videćeš kako posred polja upravno stojim. Da ne promineš i da ne previdiš kao nešto zaludno i ništavno, no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi, i razmotri reči koje ti prenosim, i iz toga ćeš razumeti zbog kog uzroka i kako i zašto ja stojim ovde, jer istinu ti govorim, ništa manje od živoga, da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo. Ovde negda bejaše veliki samodržac, čudo zemaljsko i riga srpski, zvani Lazar, knez veliki, pobožnosti nepokolebimi stub, dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina, ognjeni um i zaštitnik stranaca, hranitelj gladnih i milovanje ništih, skrbnih milovanje i utešitelj, koji voli sve što hoće Hristos, kome ide sam po svojoj volji i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom, koliko je pod rukom njegovom. Muževi dobri, muževi hrabri, muževi, vaistinu, u reči i u delu koji se blistaju kao zvezde svetle, kao zemlja cvetovima šarenim, odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni, mnogi konji izabrani i zlatosedlani, svedivni i krasni konjanici njihovi. Sveplemenitih i slavnih kao kakav dobri pastir i zaštitnik, mudro privodi duhovne jaganjce da u Hristu dobro skončaju i prime mučenja venac i višnje slave učesnici budu. I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo skupa s dobrim i velikim gospodinom, dobrom dušom i verom najtvrđom, kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu na neprijatelja se ustremiše i pravu zmiju zgaziše i umrtviše divlju zver i velikog protivnika i nesitoga ada svejadca, velim Amurata i sina njegova, aspidin i gujin porod, štene lavovo i vasilskovo, pa sa njima i ne malo drugih. O čudesa Božijih sudbina, uhvaćen bi hrabri stradalac bezakonim agarenskim rukama i kraj stradanju dobro sam prima i mučenik Hristov postaje veliki knez Lazar. Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi, do sama ruka toga ubice, sina Amuratova, I sve ovo rečeno svrši se leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak, a čas je bio šesti ili sedmi, ne znam, Bog zna. ”
Snežana Nedić
