Napisao sam to više puta, i ponoviću: N1 i Nova su kičma pobune u Srbije. Zvuči preterano, preozbiljno, patetično? Naprotiv, to je knjiško znanje. Da objasnim. Da bi pobuna pretendovala na uspeh, treba da postoji zajednica pobunjenih. Zajednice ne nastaju odjednom, ni iz čega. Pogotovo zajednice koje se formiraju unutar već postojećih zajednica. Jeste, baš kao prethodnih skoro godinu dana, zajednica pobunjenih žitelja Srbije nastaje od delova nekih prethodnih zajednica iz kojih ljudi istupaju da bi postali članovi nove zajednice. To praktično znači da se napuštaju ranije svakodnevne rutine i stvaraju nove.
Jeste, to hoću da kažem – zajednica nastaje i otelovljuje se u ritualima svakodnevnog života: 16 minuta tišine svakoga dana, prvi novi ritual; okupljanja ispred policijskih stanica da se demonstrira podrška privedenima i da se pokaže da nema straha, drugi novi ritual; blokiranje raskrsnica i kolektivne večernje šetnje, treći novi ritual… Čitalac dalje može i sam. Ove nove prakse čine mnogo toga dobrog za pobunu: ljudi se upoznaju i vezuju jedni za druge što je osnova za solidarnost i empatiju, kada ih treba pokazati. Drugim rečima, osnova za zajedničku borbu. Ali, sve su to mesni rituali: ljudi su u neposrednom kontaktu, mogu da se vide i prebroje, ali, koliko god to bilo važno, nije i dovoljno.
Koliko god da su veliki skupovi, izuzev onih od više stotina hiljada ljudi, teško je uzeti ih i razumeti kao nešto više od manifestacije lokalnog zajedništva. A na stolu u ovoj pobuni je cela država. Kad god smo na ulici, mi želimo da su svi na ulici, ali ne možemo biti sigurni da je zaista tako. Jeste, vidi čitalac kuda sam se uputio, govorim o zamišljenoj, imaginarnoj zajednici. Samo što zamišljena zajednica ni približno nije isto što i izmišljena zajednica. Možemo izmišljati šta god hoćemo, ali zamisliti zajednicu možemo samo ako ima osnova za to. A osnov su, u ovoj našoj teškoj situaciji, N1 i Nova. Zato kažem da su oni kičma pobune.
Kada smo na ulici, na N1 i Novoj vidimo da su i drugde ljudi na ulici i znamo da je to ta naša nova, neka bude da je i nacionalna, a ne samo pobunjenička, zajednica. N1 i Nova su naši kanali za povlačenje povezujućih niti. To što su objektivni, što se trude da daju istinite vesti zasnovane na činjenicama – neka mi oprosti čitalac što ću to reći – manje je važno. Sumnjam da iko više gleda N1 i Novu da bi saznao da je režim s Vučićem na čelu kriminalan. Publika N1 i Nove, dakle pobunjeni žitelji Srbije sve to odavno već znaju, zato se i bune. Nešto drugo je važnije, na N1 i Novoj vidimo da nas je mnogo, da delimo istu stvarnost, da nas muče iste brige, pa smo zato privrženi, sve više, jedni drugima, i da zbog svega toga na koncu imamo pravo da da pretendujemo da postanemo nova, bolja nacija, zajedno s ta dva nacionalna medija.
I evo, ovde ću stati, prestaću da davim čitaoca knjiškim znanjem. Prelazimo na praktične stvari. N1 i Nova moraju da se odbrane. Moramo to da uradimo kako znamo i umemo, jer nema šta da ih zameni, barem ne odmah, a verovatno ni uskoro. Mreža medija u Srbiji je razorena. Ljudi sa Nove i N1 neće imati gde da potraže posao i da nastave da rade sve isto što su radili i do sada. Biće to njihovi lični košmari, ako ostanu bez posla. Ali će to biti i jedan veliki kolektivni košmar, jer ćemo doslovno ostati jedni bez drugih. Nišlije bez Novosađana, Beograđani bez Novopazaraca, Valjevci bez Kraljevčana, Užičani bez… i tako redom, shvatio je čitalac.
A baš to, da ostanemo bez N1 i Nove, i jedni bez drugih, kao da je barem za trenutak u sredu zaličilo na neminovnost. Danima su studenti držali pod opsadom bedni RTS koji nikome ni za šta nije potreban i ničemu ne služi, osim režimu. Danima dakle, ne bi li ucenili režim da formira glupi REM. Zaludnog li posla i gubljenja vremena. A sad, hoćemo li da napravimo prsten oko N1 i Nove, i da ih ne damo? Šta god da odlučimo, hajde barem prvo da osvestimo zašto su nam oni važni. Pa da uporedimo to s RTS-om, koji nam uopšte nije važan, i da onda vidimo da li bismo makar isto vreme i energiju posvetili Novoj i N1 kao što smo to uradili za RTS.
E, evo sleže čitalac ramenima, zar N1 i Nova nisu privatne medijske kuće? Jesu. Ali otrgle su se, uradile dobar posao, i postale su nacionalne. Svaki vlasnik bi to morao da poštuje. Desilo mu se nešto veće od novca i zarade. To pod uslovom da je vlasnik normalna i pristojna osoba. Ne znamo da li je tako. Kad se onomad desila prodaja, napisao sam da je to izdaja. U sredu je zaličilo da se izdaja konačno realizuje. Ako je zaista sve otišlo na doboš, onda vlasnik nije prodao samo N1 i Novu, prodao je i pobunu i ugasio nadu da Srbija može biti bolja nego što je bila do sada. Nije mi teško da to ponavljam: nije ovde reč samo o oslobađanju od kriminalnog režima, na stvari je cela nova država.
Možda prvih meseci to nije bilo sasvim jasno, ali od tada do danas svi smo primili k znanju – ova pobuna je državotvorna, ona oslobađa i stvara. Svi potrebni obrasci za to su na delu. Ali, ako je vlasnik izdao, onda se mora reći da je u taj – nazovimo ga tako – državotvorni pobunjenički matrix bio učitan virus od samog početka. Ako je tako, treba misliti brzo i tražiti druga rešenja. A dok nešto ne smislimo, treba braniti N1 i Novu po svaku cenu.
Foto: Predrag Trokicić
