Devojčica Anđela, sa svojim psom Flekom, sedela je ispred Saborne crkve na stepenicama i plakala. Baš kada su vladike trebale da prođu pored nje, ona se sklonila u stranu i sagnula pogled. Oni je nisu ni primetili
Verovatno najveći kontrast koji se mogao jutros videti ispred Saborne crkve u Beogradu zabeležilo je oštro oko našeg fotoreportera.
Dva potpuno različita sveta, jedan lagodan, okružen zlatom i skupim automobilima, drugi tužan, potresan, neizvestan, sa svakodnevnom borbom da li će na kraju dana imati šta da pojede.
Devojčica Anđela, sa svojim psom Flekom, sedela je ispred Saborne crkve na stepenicama i plakala. Baš kada je trebalo da vladike prođu pored nje, ona se sklonila u stranu i sagnula pogled.
Niko od njih je nije ni pogledao, a kamoli udelio joj neku milostinju.
Kad smo je pitali zašto plače i otkud da psu da imenu Fleka, nije bila previše pričljiva.
– Ne znam… Zove se tako jer nemam drugo ime. On me svuda prati i stalno se igramo – bilo je sve što je rekla ova devojčica.
Na pitanje da li je očekivala milostinju od vladika, samo je klimnula glavom.
