Проф.др Манфред Шпицер је директор Универзитетске психијатријске клинике у Улму. У последњих 15 година етаблирао се као један од најгласнијих критичара утицаја дигиталних технологија, првенствено свеприсутних паметних телефона, на развој деце. Његова најистакнутија књига, „Дигитална деменција“, први пут је објављена 2012. године, при чему је наишао на бројне критике да непотребно подстиче страх од технологије.
Његова најновија књига носи назив “Епидемија паметних телефона”, а у њој истрајава у својим тврдњама. Чак тврди, да су се докази о штетности кориштења електронских направа у међувремену снажно појачали. Обе књиге су преведене на бројне језике, такођер и на словеначки језик.
Са њим смо разговарали на маргини конгреса словеначког Удружења брачних и породичних терапеута, на којем је наступио као главни предавач. Као што је за време епидемије обичај, предавао је „онлајн“, а на исти начин је текао и интервју за Н1 Словенија.
Зар дигитална технологија није дивна? Разговор можемо да водимо очи у очи, без губљења времена и енергије на путовање.
Истина је. У последње вријеме сам, захваљујући технолошким могућностима, имао много наступа и предавања, које иначе никако не бих могао да одрадим. Тако да се могу сложити с вама.
Иако бих и даље радије видео да сви интервјуи и предавања протичу уз моју физичку присутност, јер ми је тај начин ближи и много мање исцрпљујући. Расправе и састанци преко интернета човека изузетно измуче, јер се сам мора побринутии за одржавање пажње и концентрације, које код састанака уживо осигурава присуство других људи.
То је такође и главни разлог због ког је овај начин комуницирања непримерен за децу. Деца још немају развијене способности самоконцентрације, потребна им је близина других, да им при томе помогну. И зато учење на даљину, преко интернета, није ефикасно. Претпоставља способности, које деца једноставно немају. То је важна лекција пандемије ковида-19.
Пандемија је, у току школовања на даљину, децу присилила на седење пред екранима по неколико сати на дан. Какве ће бити последице?
Има доста таквих, о којима се скоро и не говори. У последњих годину и по се због повећаног коришћења дигиталне технологије већ пооштрила пандемија физичке неактивности, која је додуше присутна већ дуги низ година и временом ће на глобалном нивоу узети више живота, него на пример пандемија ковида-19. Са овог гледишта затварање школа за децу представља већи ризик него сам вирус.
Пример, који најрадије наводим, је повећање кратковидости код деце. Очи се развијају приближно до 25. године старости, а раст се прилагођава потребама за изоштравањем слике. Уколико много времена проводимо у гледању на близину, око ће се томе прилагодити.
Али и књиге гледамо из близине. И почетак тренда повећавања кратковидости сеже у време пре појаве паметних телефона.
Истина је, појава кратковидости се повећава већ деценијама и може је узроковати и претерано читање књига. Но њемачки тинејџери данас у просеку проведу 15 минута дневно у читању књига, кориштење паметног телефона им узме по неколико сати дневно. Поред тога, екран телефона је мали, мањи од књига, што значи, да га треба још више приближити очима.
Истраживања показују, да се у току школовања од куће, код деце старе између шест и осам година, појава кратковидости повећала до три пута у поређењу са претходним петогодишњим периодом. Мало после објаве података, Кина је забранила паметне телефоне у школама.
Овај проблем није општепознат, а међу офталмолозима се говори о светској пандемији кратковидости. Некада је у свакој генерацији било између један и пет одсто кратковидих људи. Данас је овај удео у Европи већ 50 одсто, у Кини 80 одсто, у Јужној Кореји, која предњачи у кориштењу паметних телефона међу децом, чак 95 одсто. Премало смо свесни размера проблема. Поред тога, деформација очију, коју узрокује кратковидост, такође повећава ризик за слепоћу у старости.
Међутим, ваше критике према паметним телефонима још су шире…
Велика истраживања су показала да често кориштење екрана на свим нивоима дечијег развоја омета развој мозга, развој когнитивних способности. Овај проблем би морали схватити много озбиљније. Нас двојица смо одрасли, сами смо одговорни за своје поступке, сами прихватамо ризик. Децу би требло заштитити.
Рецимо, млађим од 18 година не дозвољавамо конзумирање алкохола, јер знамо да им може штетити. На исти начин би морали третирати и електронске екране. Ако младима пустимо сасвим одрешене руке, коришћењем ће себи узроковати штету. Наштетиће развоју сопственогог мозга и развити зависност.
Паметни телефони су врло заразне направе. Људи су социјални примати, по природи су наклоњени прикупљању информација о догађајима и мрежи познанстава око себе, еволуцијски гледано, радозналост и социјалност су нам осигурали преживљавање. А друштвене мреже су изузетне у искоришћавању овог нашег еволуцијског прилагођавања. Уколико смо на нешто прилагођени, још увек не значи, да је то у данашњим околностима за нас здраво.
Деца су еволуцијски прилагођена да имају мање осетљиве рецепторе за слаткоћу. Кроз историју је увек било важно да се, кад је на располагању, деца могу најести много хране са високим садржајем шећера, јер су на тај начин имали више могућности за преживљавање следећег периода глади. Одрасли имају више масних наслага, а деца се на њих не могу ослонити, због тога се еволуција побринула, да су у доступности слатке хране могла појести колико год је могуће.
Значи, због еволуцијског прилагођавања деца обожавају слаткише. Да ли ћемо им због тога дозволити да поједу колико желе? Ни случајно.
У којој доби мислите да би било примерено допустити деци коришћење паметних телефона?
Неки немачки политичари су спомињали 14 година као смислену границу. Занимљиво при томе је да је јавна расправа на сваки такав предлог трајала само неколико сати, прије него би све утихнуло. По мом мишљењу медији плански саботирају ову изузетно важну расправу.
Када би једном јавност јасно постала свесна свих негативних последица кориштења паметних телефона код деце, било би лакше доћи до закључка да је згодно имати паметни телефон, али да није неопходан за преживљавање.
Значи, 14 година вам се чини прихватљивом и разумном старосном границом?
Светска здравствена организација према кориштењу паметних телефона код деце има јасан став – мање је боље. Проблематиком негативног утицаја дигиталних технологија се бавим већ 15 година. Имам више од 3.000 прикупљених научних чланака на ову тему. Не познајем студију која би показала јасну старосну границу, изнад које се опасности од негативних утицаја коришћења технологије код деце значајно смањују.
Не познајемо сигуран праг изложености дигиталним екранима, због чега је смислено претпоставити да тај праг не постоји. Што је већа изложеност, веће су последице. Значи, што мање, то боље.
Паметни телефони су данас изузетно важно оруђе за социјализацију. Већина комуникације међу вршњацима одвија се преко њих.
Родитељи ми се често жале да ће њихово диете, уколико му одузму паметни телефон, бити одбачено из друштва, да ће га вршњаци због тога исмијавати, малтретирати га. Мој одговор је, да ће малтретирању бити изложени и са паметним телефоном у рукама. Разлика је у томе, што то малтретирање преко телефона може бити анонимно и прилично масовно те дуготрајније него уживо.
Зато не могу прихватити аргумент, да би некориштење дигиталне технологије деци могло штетити. У стварности је управо обратно – мање технологије ће деци користити. Не смемо допустити да нам непрестано испирају мозак слоганима о дивној и незаобилазној дигитализацији, којој се свакако не можемо одупрети. Наравно да је могуће одупрети се. Свом детету не купујте паметни телефон. И то је то. Овим ћете уштедети и бројне препирке за трпезаријским столом у годинама које долазе.
Исто као што индустрији слаткиша не дозвољавамо слободан приступ нашој дјеци, морали би ограничити и технологију и медије. Највеће корпорације на свету – „Гоогле“, „Аппле“, „Фацебоок“, „Мицрософт“, „Амазон“ – зарађују на рачун уништавања здравља и образовања наше деце. То треба зауставити.
Несвесни смо посљедица. Родитељи још увек користе дигиталне направе за смиривање деце. То је сасвим неприхватљиво. Замислите, пре сто година су уплакану децу смиривали комадићем тканине намочене у алкохол и опиоиде. Било је ефикасно, а данас би људи над таквим поступком били згрожени. Међутим, надам се да ће у будућности људи са сличним степеном ужаса гледати на данашње раздобље, када родитељи за смиривање малом детету гурају таблет у руке.
Данашња деца одрастају уз свеприсутне дигиталне технологије. Они, који смо одрастали без њих, морали смо им се успут прилагодити. Да ли смо због тога боље или лошије опремљени за кормиларење између дигиталних тенологија?
Многи људи пате од претеране употребе електронских уређаја. Односи се искушавају, догађају се разводи. Одрасли такође осећају многе негативне последице, које на неки начин узимамо здраво за готово.
Но, ако све саберете, то је велики терет за друштво. Фејсбук и Инстаграм доказано повећавају депресију међу девојкама и младим женама. Као што су показала недавна открића, тога је свестан и Фејсбук.
Обмањујући постови на Твитеруу брже се шире од правих. Показало се да доступност механизама попут Твитера и Фејсбука по,аже у ширењу неистина. Као друштво мораћемо се ефикасније носити с тим.
У Немачкој се спомињала могућност оснивања посебне агенције за праћење квалитете информација на друштвеним мрежама. Али то никада неће успети. Количина информација које би требало контролисати једноставно је превелика и потребни су вам стручњаци за одређена подручја науке да аргументовано одбаце лажне информације.
Све док је размена лажних информација надохват руке, једног клика, истина ће губити. Све док интернетски гиганти држе вашу пажњу радикализацијом, друштво ће губити.
О чему говорите?
„YоуТубе“ алгоритам за препоруке вам непрестано нуди садржаје који су за нијансу радикалнији од снимака које сте већ прегледали.
Почнете са вегетаријанством и неколико видеа после тога сте већ код веганства. Почнете са Билом Клинтоном, завршите код Карла Маркса. У међувремену „YоуТубе“ ваше време пред екраном продаје оглашивачима.
Људи у свету сваки дан гледају милијарду сати садржаја на „YоуТубе“ – ради се о подацима пре врхунца епидемије – при чему 70 одсто садржаја предлаже алгоритам. Према томе, из овог можемо закључити да људи сваки дан на „YоуТуб“ гледају 700 милиона сати садржаја, који су радикалнији од корисника који их гледа. То је 700 милиона сати радикализације људске популације на дан.
У току епидемије овај број се повећао. И заиста можемо приметити људе са све радикалнијим ставовима, који су све мање способни да разумеју погледе других и који су све више заробљени у своје информацијске мехуриће. Пословни модели интернетских великана почињу да утичу на нашу демократију, а ми се и даље претварамо као да то није ништа посебно.
Имамо посла са најбогатијим компанијама на свету, са најмоћнијим лобијем уопште. Дуванском лобију је 50 година успевало прикривање истине о штетности пушења и спречавању строже регулације. Успешно су нам испирали мозак, да се код пушења ради о питању личне слободе и дружења, да наука није сагласна…
Дуванска индустрија је ништа у поређењу са утицајем и моћи интернетских великана. Непрестано можемо читати о изузетности дигиталних технологија, а никада о ризицима и нежељеним ефектима. Када ово чујете од мене мислите да су то заблуде лудог немачког психијатра.
Шта мислите како би земље требало да се понашају? Шта би требало да буду први кораци?
Можда неку лекцију можемо извући из епидемије ковида-19. Када је вирус избио у Кини, испочетка смо са неверицом и гнушањем гледали на чињеницу да су увели затварања, да су 50 милиона људи затворили у станове. А на крају се испоставило да су на изузетно ефикасан начин сузбили ширење вируса и да су релативно нетакнути преживели пандемију.
Кинези су, као што је речено, забранили коришћење мобилних телефона у школама. Исто тако ограничавају време које млађи од 18 година могу провести у игрању компјутерских игара – три сата седмично. Увели су драстичне мере за савладавање озбиљног проблема. Мислим, да би у нашој средини ово морали уредити на бољи начин, а садржајно би морали ићи истим путем. Доћи ће време, када ћемо увести добну границу за коришћење паметног телефона.
По мом мишљењу, епидемија ковида-19 значајно је убрзала процес схватања стварних размера проблема – већина родитеља постала је свесна колико времена њихова деца проводе пред екранима и видели су последице тога: мању телесну активност, раздражљивост, потешкоће с концентрацијом… Очекујем да ће то на крају постати важна политичка тема, ради се о питању бриге за будуће генерације.
А кад постанемо свесни негативног утицаја дигиталних технологија на наше потомке, лакше ћемо помести и пред својим прагом. Знамо, на пример, да након 55. године гледање више од три и по сата телевизије дневно повећава ризик од когнитивних проблема у каснијим годинама.
Надам се да ћемо ускоро бити свесни негативних ефекатаа који се и у овом тренутку догађају и поредузети одговарајуће мере.
Суочени сте са критикама због употребе израза дигитална „деменција“, по којима није прикладно користити тако озбиљан здравствени проблем као што је старосна деменција у контексту ваших упозорења. Зашто сте користили тај израз?
Концепт је једноставан. Најважнији заштитни фактор против деменције је образовање, мождана кондиција пре почетка болести. Деменција представља опадање менталних способности, и што је виша почетна тачка, спорије ће опадање можданих способности почети озбиљно да погоршава квалитет живота.
Такође знамо, да изложеност дигиталним екранима отежава учење. То потврђује студија за студијом. Деца уз помоћ електронских уређаја уче спорије и слабије. Уређаји смањују мождани напор и смањују концентрацију, а обоје је кључно за ефикасно учење.
Дакле, ако нам електронски уређаји од најраније доби смањују когнитивну функцију, ако нам отежавају учење, у старости ће наш мозак у просеку бити у лошијем стању и имаћемо већи ризик од деменције.
Израз дигитална деменција сам смислио још док се радило о слутњи. До данас се накупило још доказа који потврђују да сам у праву. У будућности ће старије генерације имати више когнитивних потешкоћа због одлука које доносимо данас. У то нема сумње.
Одлучно се противите кориштењу електронских уређаја у школама. А истовремено се чини кључним, да се деца, чак и она без потицајног кућног окружења, науче на примерено и умерено коришћење дигиталних технологија.
Позната ми је ова линија расправе, да чак и ако електронски уређаји не помажу у учењу, математике, географије итд., деца морају да знају да их користе. Познајем многа истраживања која су тестирала кориштење електронских уређаја у школама с циљем повећања дигиталне писмености, али сви су се експерименти показали неефикасним. Кориштење електронских уређаја у школи нема повољан ефекат ни на знање о примереном кориштењу електронских уређаја. Тога треба бити свестан.
Поготово у односу на доказане штетне ефектее, не знам зашто и даље инсистирамо на коришћењу електронских уређаја за учење дигиталне писмености код деце. Да ли учење о алкохолу изводимо на начин да деца у школи пробају разна алкохолна пића? Да ли децу морамо благовремено научити на алкохол, сваки дан им дати мало ракије, како би као одрасли били одговорнији? Наравно да не, јер би ризиковали развој зависности и штетили развоју мозга.
Не, ученицима у руке не би смели давати електронске направе, како би их припремили за будућност. За овакав приступ нема ни најмање доказа.
По мом мишљењу, на одређеном нивоу већина људи је свесна негативних учинака паметних телефона али смо истовремено уверени да њихова доступност и непогрешивост у савременом свету превазилазе евентуалну штету.
Рекао бих, да пре свега морамо успоставити снажнији надзор над бројним аспектима коришћења дигиталних технологија. Не поричем чињеницу, да паметни телефони могу бити користан алат. И ја га имам. Користим га у просеку 20 минута на дан. Обавим неколико позива, напишем неколико порука. Не користим све остале ствари које бих могао и чиме би потрошио неколико додатних сати свог дана.
Требало би ограничити кориштење електронских направа у слободно време, како би осигурали будуће генерације. Данашња омладина превише времена проводи у кући, премало се друже са вршњацима и превише времена проведу пред екранима. Ово је проблем са којим се морамо одлучније позабавити.
Истовремено се још можемо запитати, да ли пристајемо на распродају наше приватности за усмерено оглашавање и политичке манипулације. Европско законодавство би то морало спречавати, а Фејсбук има разрађене личне профиле за 200 милиона европских држављана.
Није ли иронично, да су људи, који су као деца превише времена проводили пред рачунаром, данас милијардери, због којих смо сви зависни о нашим џепним рачунарима?
Милијардера је шачица, али је иза њих маса људи који желе да постану милијардери уз помоћ интернета, као што су инфлуенсери, играчи компјутерских игрица и сл. Милиони немачких девојака и младића, који покушавају да успеју на интернету, на то потроше на милијарде сати свог времена и жртвују своје основно образовање, све у жељи да се брзо обогате.
Највеће жртве овог уверења су људи нижих друштвених слојева, који електронске уређаје често схватају као синоним за образовање и својој деци у жељи за бољим образовањем допуштају неограничено коришћење. Друштвена раслојеност се у супротности са уверењем о интернету као великом учитељу, због утицаја дигиталних технологиј још више повећава.
Какво друштво најављујете уколико и даље будемо игнорисали упозорења?
Погледајте само око себе. Суочени смо с падом ИQ-а у западним друштвима. Такозвани Флинов ефекат, стални пораст просечног ИQ-а у прошлом веку, преокренуо се.
У посљедњих 20 година просечни ИQ генерација опада. Удео телесно неактивне и самим тим гојазне деце расте. Учесталост депресије међу младима расте, имамо посла с пандемијом кратковидости. Већ данас живимо у друштву које није здраво, у ком су демократско размишљање и сама демократија угрожени утицајем друштвених медија и уз помоћ електронских уређаја. Стварно се морамо запитати да ли је ово будућност какву желимо.
Уопштено, желео бих да се озбиљно схвате упозорења о штетности електронских уређаја на младе. Наша деца не би смела да буду препуштена на милост и немилост шачици богаташа.
Сташ Згоник Н1
