Prof.dr Manfred Špicer je direktor Univerzitetske psihijatrijske klinike u Ulmu. U poslednjih 15 godina etablirao se kao jedan od najglasnijih kritičara uticaja digitalnih tehnologija, prvenstveno sveprisutnih pametnih telefona, na razvoj dece. Njegova najistaknutija knjiga, „Digitalna demencija“, prvi put je objavljena 2012. godine, pri čemu je naišao na brojne kritike da nepotrebno podstiče strah od tehnologije.
Njegova najnovija knjiga nosi naziv “Epidemija pametnih telefona”, a u njoj istrajava u svojim tvrdnjama. Čak tvrdi, da su se dokazi o štetnosti korištenja elektronskih naprava u međuvremenu snažno pojačali. Obe knjige su prevedene na brojne jezike, također i na slovenački jezik.
Sa njim smo razgovarali na margini kongresa slovenačkog Udruženja bračnih i porodičnih terapeuta, na kojem je nastupio kao glavni predavač. Kao što je za vreme epidemije običaj, predavao je „onlajn“, a na isti način je tekao i intervju za N1 Slovenija.
Zar digitalna tehnologija nije divna? Razgovor možemo da vodimo oči u oči, bez gubljenja vremena i energije na putovanje.
Istina je. U poslednje vrijeme sam, zahvaljujući tehnološkim mogućnostima, imao mnogo nastupa i predavanja, koje inače nikako ne bih mogao da odradim. Tako da se mogu složiti s vama.
Iako bih i dalje radije video da svi intervjui i predavanja protiču uz moju fizičku prisutnost, jer mi je taj način bliži i mnogo manje iscrpljujući. Rasprave i sastanci preko interneta čoveka izuzetno izmuče, jer se sam mora pobrinutii za održavanje pažnje i koncentracije, koje kod sastanaka uživo osigurava prisustvo drugih ljudi.
To je takođe i glavni razlog zbog kog je ovaj način komuniciranja neprimeren za decu. Deca još nemaju razvijene sposobnosti samokoncentracije, potrebna im je blizina drugih, da im pri tome pomognu. I zato učenje na daljinu, preko interneta, nije efikasno. Pretpostavlja sposobnosti, koje deca jednostavno nemaju. To je važna lekcija pandemije kovida-19.
Pandemija je, u toku školovanja na daljinu, decu prisilila na sedenje pred ekranima po nekoliko sati na dan. Kakve će biti posledice?
Ima dosta takvih, o kojima se skoro i ne govori. U poslednjih godinu i po se zbog povećanog korišćenja digitalne tehnologije već pooštrila pandemija fizičke neaktivnosti, koja je doduše prisutna već dugi niz godina i vremenom će na globalnom nivou uzeti više života, nego na primer pandemija kovida-19. Sa ovog gledišta zatvaranje škola za decu predstavlja veći rizik nego sam virus.
Primer, koji najradije navodim, je povećanje kratkovidosti kod dece. Oči se razvijaju približno do 25. godine starosti, a rast se prilagođava potrebama za izoštravanjem slike. Ukoliko mnogo vremena provodimo u gledanju na blizinu, oko će se tome prilagoditi.
Ali i knjige gledamo iz blizine. I početak trenda povećavanja kratkovidosti seže u vreme pre pojave pametnih telefona.
Istina je, pojava kratkovidosti se povećava već decenijama i može je uzrokovati i preterano čitanje knjiga. No njemački tinejdžeri danas u proseku provedu 15 minuta dnevno u čitanju knjiga, korištenje pametnog telefona im uzme po nekoliko sati dnevno. Pored toga, ekran telefona je mali, manji od knjiga, što znači, da ga treba još više približiti očima.
Istraživanja pokazuju, da se u toku školovanja od kuće, kod dece stare između šest i osam godina, pojava kratkovidosti povećala do tri puta u poređenju sa prethodnim petogodišnjim periodom. Malo posle objave podataka, Kina je zabranila pametne telefone u školama.
Ovaj problem nije opštepoznat, a među oftalmolozima se govori o svetskoj pandemiji kratkovidosti. Nekada je u svakoj generaciji bilo između jedan i pet odsto kratkovidih ljudi. Danas je ovaj udeo u Evropi već 50 odsto, u Kini 80 odsto, u Južnoj Koreji, koja prednjači u korištenju pametnih telefona među decom, čak 95 odsto. Premalo smo svesni razmera problema. Pored toga, deformacija očiju, koju uzrokuje kratkovidost, takođe povećava rizik za slepoću u starosti.
Međutim, vaše kritike prema pametnim telefonima još su šire…
Velika istraživanja su pokazala da često korištenje ekrana na svim nivoima dečijeg razvoja ometa razvoj mozga, razvoj kognitivnih sposobnosti. Ovaj problem bi morali shvatiti mnogo ozbiljnije. Nas dvojica smo odrasli, sami smo odgovorni za svoje postupke, sami prihvatamo rizik. Decu bi treblo zaštititi.
Recimo, mlađim od 18 godina ne dozvoljavamo konzumiranje alkohola, jer znamo da im može štetiti. Na isti način bi morali tretirati i elektronske ekrane. Ako mladima pustimo sasvim odrešene ruke, korišćenjem će sebi uzrokovati štetu. Naštetiće razvoju sopstvenogog mozga i razviti zavisnost.
Pametni telefoni su vrlo zarazne naprave. Ljudi su socijalni primati, po prirodi su naklonjeni prikupljanju informacija o događajima i mreži poznanstava oko sebe, evolucijski gledano, radoznalost i socijalnost su nam osigurali preživljavanje. A društvene mreže su izuzetne u iskorišćavanju ovog našeg evolucijskog prilagođavanja. Ukoliko smo na nešto prilagođeni, još uvek ne znači, da je to u današnjim okolnostima za nas zdravo.
Deca su evolucijski prilagođena da imaju manje osetljive receptore za slatkoću. Kroz istoriju je uvek bilo važno da se, kad je na raspolaganju, deca mogu najesti mnogo hrane sa visokim sadržajem šećera, jer su na taj način imali više mogućnosti za preživljavanje sledećeg perioda gladi. Odrasli imaju više masnih naslaga, a deca se na njih ne mogu osloniti, zbog toga se evolucija pobrinula, da su u dostupnosti slatke hrane mogla pojesti koliko god je moguće.
Znači, zbog evolucijskog prilagođavanja deca obožavaju slatkiše. Da li ćemo im zbog toga dozvoliti da pojedu koliko žele? Ni slučajno.
U kojoj dobi mislite da bi bilo primereno dopustiti deci korišćenje pametnih telefona?
Neki nemački političari su spominjali 14 godina kao smislenu granicu. Zanimljivo pri tome je da je javna rasprava na svaki takav predlog trajala samo nekoliko sati, prije nego bi sve utihnulo. Po mom mišljenju mediji planski sabotiraju ovu izuzetno važnu raspravu.
Kada bi jednom javnost jasno postala svesna svih negativnih posledica korištenja pametnih telefona kod dece, bilo bi lakše doći do zaključka da je zgodno imati pametni telefon, ali da nije neophodan za preživljavanje.
Znači, 14 godina vam se čini prihvatljivom i razumnom starosnom granicom?
Svetska zdravstvena organizacija prema korištenju pametnih telefona kod dece ima jasan stav – manje je bolje. Problematikom negativnog uticaja digitalnih tehnologija se bavim već 15 godina. Imam više od 3.000 prikupljenih naučnih članaka na ovu temu. Ne poznajem studiju koja bi pokazala jasnu starosnu granicu, iznad koje se opasnosti od negativnih uticaja korišćenja tehnologije kod dece značajno smanjuju.
Ne poznajemo siguran prag izloženosti digitalnim ekranima, zbog čega je smisleno pretpostaviti da taj prag ne postoji. Što je veća izloženost, veće su posledice. Znači, što manje, to bolje.
Pametni telefoni su danas izuzetno važno oruđe za socijalizaciju. Većina komunikacije među vršnjacima odvija se preko njih.
Roditelji mi se često žale da će njihovo diete, ukoliko mu oduzmu pametni telefon, biti odbačeno iz društva, da će ga vršnjaci zbog toga ismijavati, maltretirati ga. Moj odgovor je, da će maltretiranju biti izloženi i sa pametnim telefonom u rukama. Razlika je u tome, što to maltretiranje preko telefona može biti anonimno i prilično masovno te dugotrajnije nego uživo.
Zato ne mogu prihvatiti argument, da bi nekorištenje digitalne tehnologije deci moglo štetiti. U stvarnosti je upravo obratno – manje tehnologije će deci koristiti. Ne smemo dopustiti da nam neprestano ispiraju mozak sloganima o divnoj i nezaobilaznoj digitalizaciji, kojoj se svakako ne možemo odupreti. Naravno da je moguće odupreti se. Svom detetu ne kupujte pametni telefon. I to je to. Ovim ćete uštedeti i brojne prepirke za trpezarijskim stolom u godinama koje dolaze.
Isto kao što industriji slatkiša ne dozvoljavamo slobodan pristup našoj djeci, morali bi ograničiti i tehnologiju i medije. Najveće korporacije na svetu – „Google“, „Apple“, „Facebook“, „Microsoft“, „Amazon“ – zarađuju na račun uništavanja zdravlja i obrazovanja naše dece. To treba zaustaviti.
Nesvesni smo posljedica. Roditelji još uvek koriste digitalne naprave za smirivanje dece. To je sasvim neprihvatljivo. Zamislite, pre sto godina su uplakanu decu smirivali komadićem tkanine namočene u alkohol i opioide. Bilo je efikasno, a danas bi ljudi nad takvim postupkom bili zgroženi. Međutim, nadam se da će u budućnosti ljudi sa sličnim stepenom užasa gledati na današnje razdoblje, kada roditelji za smirivanje malom detetu guraju tablet u ruke.
Današnja deca odrastaju uz sveprisutne digitalne tehnologije. Oni, koji smo odrastali bez njih, morali smo im se usput prilagoditi. Da li smo zbog toga bolje ili lošije opremljeni za kormilarenje između digitalnih tenologija?
Mnogi ljudi pate od preterane upotrebe elektronskih uređaja. Odnosi se iskušavaju, događaju se razvodi. Odrasli takođe osećaju mnoge negativne posledice, koje na neki način uzimamo zdravo za gotovo.
No, ako sve saberete, to je veliki teret za društvo. Fejsbuk i Instagram dokazano povećavaju depresiju među devojkama i mladim ženama. Kao što su pokazala nedavna otkrića, toga je svestan i Fejsbuk.
Obmanjujući postovi na Tviteruu brže se šire od pravih. Pokazalo se da dostupnost mehanizama poput Tvitera i Fejsbuka po,aže u širenju neistina. Kao društvo moraćemo se efikasnije nositi s tim.
U Nemačkoj se spominjala mogućnost osnivanja posebne agencije za praćenje kvalitete informacija na društvenim mrežama. Ali to nikada neće uspeti. Količina informacija koje bi trebalo kontrolisati jednostavno je prevelika i potrebni su vam stručnjaci za određena područja nauke da argumentovano odbace lažne informacije.
Sve dok je razmena lažnih informacija nadohvat ruke, jednog klika, istina će gubiti. Sve dok internetski giganti drže vašu pažnju radikalizacijom, društvo će gubiti.
O čemu govorite?
„YouTube“ algoritam za preporuke vam neprestano nudi sadržaje koji su za nijansu radikalniji od snimaka koje ste već pregledali.
Počnete sa vegetarijanstvom i nekoliko videa posle toga ste već kod veganstva. Počnete sa Bilom Klintonom, završite kod Karla Marksa. U međuvremenu „YouTube“ vaše vreme pred ekranom prodaje oglašivačima.
Ljudi u svetu svaki dan gledaju milijardu sati sadržaja na „YouTube“ – radi se o podacima pre vrhunca epidemije – pri čemu 70 odsto sadržaja predlaže algoritam. Prema tome, iz ovog možemo zaključiti da ljudi svaki dan na „YouTub“ gledaju 700 miliona sati sadržaja, koji su radikalniji od korisnika koji ih gleda. To je 700 miliona sati radikalizacije ljudske populacije na dan.
U toku epidemije ovaj broj se povećao. I zaista možemo primetiti ljude sa sve radikalnijim stavovima, koji su sve manje sposobni da razumeju poglede drugih i koji su sve više zarobljeni u svoje informacijske mehuriće. Poslovni modeli internetskih velikana počinju da utiču na našu demokratiju, a mi se i dalje pretvaramo kao da to nije ništa posebno.
Imamo posla sa najbogatijim kompanijama na svetu, sa najmoćnijim lobijem uopšte. Duvanskom lobiju je 50 godina uspevalo prikrivanje istine o štetnosti pušenja i sprečavanju strože regulacije. Uspešno su nam ispirali mozak, da se kod pušenja radi o pitanju lične slobode i druženja, da nauka nije saglasna…
Duvanska industrija je ništa u poređenju sa uticajem i moći internetskih velikana. Neprestano možemo čitati o izuzetnosti digitalnih tehnologija, a nikada o rizicima i neželjenim efektima. Kada ovo čujete od mene mislite da su to zablude ludog nemačkog psihijatra.
Šta mislite kako bi zemlje trebalo da se ponašaju? Šta bi trebalo da budu prvi koraci?
Možda neku lekciju možemo izvući iz epidemije kovida-19. Kada je virus izbio u Kini, ispočetka smo sa nevericom i gnušanjem gledali na činjenicu da su uveli zatvaranja, da su 50 miliona ljudi zatvorili u stanove. A na kraju se ispostavilo da su na izuzetno efikasan način suzbili širenje virusa i da su relativno netaknuti preživeli pandemiju.
Kinezi su, kao što je rečeno, zabranili korišćenje mobilnih telefona u školama. Isto tako ograničavaju vreme koje mlađi od 18 godina mogu provesti u igranju kompjuterskih igara – tri sata sedmično. Uveli su drastične mere za savladavanje ozbiljnog problema. Mislim, da bi u našoj sredini ovo morali urediti na bolji način, a sadržajno bi morali ići istim putem. Doći će vreme, kada ćemo uvesti dobnu granicu za korišćenje pametnog telefona.
Po mom mišljenju, epidemija kovida-19 značajno je ubrzala proces shvatanja stvarnih razmera problema – većina roditelja postala je svesna koliko vremena njihova deca provode pred ekranima i videli su posledice toga: manju telesnu aktivnost, razdražljivost, poteškoće s koncentracijom… Očekujem da će to na kraju postati važna politička tema, radi se o pitanju brige za buduće generacije.
A kad postanemo svesni negativnog uticaja digitalnih tehnologija na naše potomke, lakše ćemo pomesti i pred svojim pragom. Znamo, na primer, da nakon 55. godine gledanje više od tri i po sata televizije dnevno povećava rizik od kognitivnih problema u kasnijim godinama.
Nadam se da ćemo uskoro biti svesni negativnih efekataa koji se i u ovom trenutku događaju i poreduzeti odgovarajuće mere.
Suočeni ste sa kritikama zbog upotrebe izraza digitalna „demencija“, po kojima nije prikladno koristiti tako ozbiljan zdravstveni problem kao što je starosna demencija u kontekstu vaših upozorenja. Zašto ste koristili taj izraz?
Koncept je jednostavan. Najvažniji zaštitni faktor protiv demencije je obrazovanje, moždana kondicija pre početka bolesti. Demencija predstavlja opadanje mentalnih sposobnosti, i što je viša početna tačka, sporije će opadanje moždanih sposobnosti početi ozbiljno da pogoršava kvalitet života.
Takođe znamo, da izloženost digitalnim ekranima otežava učenje. To potvrđuje studija za studijom. Deca uz pomoć elektronskih uređaja uče sporije i slabije. Uređaji smanjuju moždani napor i smanjuju koncentraciju, a oboje je ključno za efikasno učenje.
Dakle, ako nam elektronski uređaji od najranije dobi smanjuju kognitivnu funkciju, ako nam otežavaju učenje, u starosti će naš mozak u proseku biti u lošijem stanju i imaćemo veći rizik od demencije.
Izraz digitalna demencija sam smislio još dok se radilo o slutnji. Do danas se nakupilo još dokaza koji potvrđuju da sam u pravu. U budućnosti će starije generacije imati više kognitivnih poteškoća zbog odluka koje donosimo danas. U to nema sumnje.
Odlučno se protivite korištenju elektronskih uređaja u školama. A istovremeno se čini ključnim, da se deca, čak i ona bez poticajnog kućnog okruženja, nauče na primereno i umereno korišćenje digitalnih tehnologija.
Poznata mi je ova linija rasprave, da čak i ako elektronski uređaji ne pomažu u učenju, matematike, geografije itd., deca moraju da znaju da ih koriste. Poznajem mnoga istraživanja koja su testirala korištenje elektronskih uređaja u školama s ciljem povećanja digitalne pismenosti, ali svi su se eksperimenti pokazali neefikasnim. Korištenje elektronskih uređaja u školi nema povoljan efekat ni na znanje o primerenom korištenju elektronskih uređaja. Toga treba biti svestan.
Pogotovo u odnosu na dokazane štetne efektee, ne znam zašto i dalje insistiramo na korišćenju elektronskih uređaja za učenje digitalne pismenosti kod dece. Da li učenje o alkoholu izvodimo na način da deca u školi probaju razna alkoholna pića? Da li decu moramo blagovremeno naučiti na alkohol, svaki dan im dati malo rakije, kako bi kao odrasli bili odgovorniji? Naravno da ne, jer bi rizikovali razvoj zavisnosti i štetili razvoju mozga.
Ne, učenicima u ruke ne bi smeli davati elektronske naprave, kako bi ih pripremili za budućnost. Za ovakav pristup nema ni najmanje dokaza.
Po mom mišljenju, na određenom nivou većina ljudi je svesna negativnih učinaka pametnih telefona ali smo istovremeno uvereni da njihova dostupnost i nepogrešivost u savremenom svetu prevazilaze eventualnu štetu.
Rekao bih, da pre svega moramo uspostaviti snažniji nadzor nad brojnim aspektima korišćenja digitalnih tehnologija. Ne poričem činjenicu, da pametni telefoni mogu biti koristan alat. I ja ga imam. Koristim ga u proseku 20 minuta na dan. Obavim nekoliko poziva, napišem nekoliko poruka. Ne koristim sve ostale stvari koje bih mogao i čime bi potrošio nekoliko dodatnih sati svog dana.
Trebalo bi ograničiti korištenje elektronskih naprava u slobodno vreme, kako bi osigurali buduće generacije. Današnja omladina previše vremena provodi u kući, premalo se druže sa vršnjacima i previše vremena provedu pred ekranima. Ovo je problem sa kojim se moramo odlučnije pozabaviti.
Istovremeno se još možemo zapitati, da li pristajemo na rasprodaju naše privatnosti za usmereno oglašavanje i političke manipulacije. Evropsko zakonodavstvo bi to moralo sprečavati, a Fejsbuk ima razrađene lične profile za 200 miliona evropskih državljana.
Nije li ironično, da su ljudi, koji su kao deca previše vremena provodili pred računarom, danas milijarderi, zbog kojih smo svi zavisni o našim džepnim računarima?
Milijardera je šačica, ali je iza njih masa ljudi koji žele da postanu milijarderi uz pomoć interneta, kao što su influenseri, igrači kompjuterskih igrica i sl. Milioni nemačkih devojaka i mladića, koji pokušavaju da uspeju na internetu, na to potroše na milijarde sati svog vremena i žrtvuju svoje osnovno obrazovanje, sve u želji da se brzo obogate.
Najveće žrtve ovog uverenja su ljudi nižih društvenih slojeva, koji elektronske uređaje često shvataju kao sinonim za obrazovanje i svojoj deci u želji za boljim obrazovanjem dopuštaju neograničeno korišćenje. Društvena raslojenost se u suprotnosti sa uverenjem o internetu kao velikom učitelju, zbog uticaja digitalnih tehnologij još više povećava.
Kakvo društvo najavljujete ukoliko i dalje budemo ignorisali upozorenja?
Pogledajte samo oko sebe. Suočeni smo s padom IQ-a u zapadnim društvima. Takozvani Flinov efekat, stalni porast prosečnog IQ-a u prošlom veku, preokrenuo se.
U posljednjih 20 godina prosečni IQ generacija opada. Udeo telesno neaktivne i samim tim gojazne dece raste. Učestalost depresije među mladima raste, imamo posla s pandemijom kratkovidosti. Već danas živimo u društvu koje nije zdravo, u kom su demokratsko razmišljanje i sama demokratija ugroženi uticajem društvenih medija i uz pomoć elektronskih uređaja. Stvarno se moramo zapitati da li je ovo budućnost kakvu želimo.
Uopšteno, želeo bih da se ozbiljno shvate upozorenja o štetnosti elektronskih uređaja na mlade. Naša deca ne bi smela da budu prepuštena na milost i nemilost šačici bogataša.
Staš Zgonik N1
