„Шта ћеш лепше од овога: урадиш посао, запалиш цигару и гледаш на интернет порталима највеће синове и ћерке наших напредњака. А, шта кажеш? Рођени смо у право време на правом месту.“
На интернет порталима и друштвеним мражама, општинска власт Гроцке. Нема где их нема. У вртићима, у паркићима, герентологији…. Да имамо и телевизују, не би се скидали са ње.
Жика је на каучу са женом. Он је на њој, међу њеним раширеним ногама. Помера му се гола задњица горе-доле али главу није заронио, као обично, у њена бујна недра, него буљи нетремице у екран телевизора.
Три сата раније, шеф смене у једном од ЈКП предузећа је окупио раднике и рекао им:
„Радници, стоко, данас радимо два сата краће. Идемо сви кући да гледамо нашу народну општинску власт. Они ће сигурно нешто важно да нам кажу, поруче. Сигурно ће данас обићи још неки педаљ општине, тамо где још нису зашли. Обавезно је да на сваком статусу, фотографији, албуму, односно када се објави вест, нешто коментаришете. Ми смо и овако пре времена испунили петогодишњи план пропасти свих предузећа. Ово је историјски тренутак да на коментарима помогнемо нашим напреднима да остану на власти што дуже. Зато сви да коментаришете. Ко нема интернет нека му други преноси. Сутра настављамо ударнички.“
Онда је погледом потражио радника који му није напредан:
„А ти, немој да чујем да си био на пецању у време док нам општинска власт качи вести на интернету. Ако то чујем, добијаш моментално отказ! То да ти је јасно… И да нисам чуо да је неко од вас свраћао у кафану, данас. А ти, Жико, не скачи по жени.“
Сад је Жика на својој жени Мици. Гледа у друштвене мреже. Кад се на друштвеној мрежи окачи напредна власт, са све окупљену масу, пар десетина људи, најмање, брат брату, мисли Жика, а из грла му гласно излеће задивљујуће одушевљење: „Уууффф!“
Мица мисли да је Жика завршио посао па пита: „Јеси ли свршио?“
„Нисам, видиш да пратим окупљање наших. Мешај мало да брже свршим.“
„Прошли пут кад сам то радила рекао си ‘шта си навалила, шта си се узбудила, полако, цела ноћ је пред нама, сутра је 1. мај не ради се. Плус још три дана, повезали Празник са недељом’.“
„Ћути жено и ради шта сам ти рекао, хоћу да пратим ове наше. Не саботирај.“
Жика је завршио скакање по жени, придигао се, навукао панталоне па сео украј кауча до дрвеног рукохвата са чије је друге стране била нахткасна на којој се налази пепељара, кутија дрине и шибице. Жика пали цигарету, дубоко удише дим па га издува у страну, да му не заклања монитор. Ставља десну руку на женино колено, задовољно каже: „Шта ћеш лепше од овога: урадиш посао, запалиш цигару и гледаш на интернету наше највеће синове и ћерке које је ова општина имала. А, шта кажеш? Рођени смо у право време на правом месту. Гроцка је сада најбоља општина на свету. Овде је радник цар. И наши општинари, исто као и ми, нису завршили школе.“
Мица лежи на леђима и гледа голу мусаву сијалицу што виси са плафона. Затвара очи и добро види оно чега још има у кући: сто, четири столице, шпорет, сандук за дрва и кофа за угаљ, лавор на малом дрвеном столу и плехани казанчић за воду са жутом славином, изнад је мало огледало, креденац, нахткастна и кауч на којем спавају Жика и она. У суседној соби где спавају њихови мали синови су два кревета, један је кауч као тај на којем она лежи, за старијег сина, и отоман, испуњен морском травом, за млађег сина. Ту је и двокрилни орман.
У дворишту су два дрвена клозета. Један користе они а други станари из другог дела куће. Како су они први дошли у стан, који им је доделила општина, у напуштеној пропалој кући, могли су да бирају који ће клозет. Жика је тад, не отварајући врата да провери како који изгледа изнутра, рекао: „Наш је овај лево. Види га како је напредно направљен!“
Ернесто де ла Серна
(Инспирисан албумом „Обележен Дан установе „Лане“ и две деценије рада на екологији“, прерадио текст од Драгана Алексића)
