„Šta ćeš lepše od ovoga: uradiš posao, zapališ cigaru i gledaš na internet portalima najveće sinove i ćerke naših naprednjaka. A, šta kažeš? Rođeni smo u pravo vreme na pravom mestu.“
Na internet portalima i društvenim mražama, opštinska vlast Grocke. Nema gde ih nema. U vrtićima, u parkićima, gerentologiji…. Da imamo i televizuju, ne bi se skidali sa nje.
Žika je na kauču sa ženom. On je na njoj, među njenim raširenim nogama. Pomera mu se gola zadnjica gore-dole ali glavu nije zaronio, kao obično, u njena bujna nedra, nego bulji netremice u ekran televizora.
Tri sata ranije, šef smene u jednom od JKP preduzeća je okupio radnike i rekao im:
„Radnici, stoko, danas radimo dva sata kraće. Idemo svi kući da gledamo našu narodnu opštinsku vlast. Oni će sigurno nešto važno da nam kažu, poruče. Sigurno će danas obići još neki pedalj opštine, tamo gde još nisu zašli. Obavezno je da na svakom statusu, fotografiji, albumu, odnosno kada se objavi vest, nešto komentarišete. Mi smo i ovako pre vremena ispunili petogodišnji plan propasti svih preduzeća. Ovo je istorijski trenutak da na komentarima pomognemo našim naprednima da ostanu na vlasti što duže. Zato svi da komentarišete. Ko nema internet neka mu drugi prenosi. Sutra nastavljamo udarnički.“
Onda je pogledom potražio radnika koji mu nije napredan:
„A ti, nemoj da čujem da si bio na pecanju u vreme dok nam opštinska vlast kači vesti na internetu. Ako to čujem, dobijaš momentalno otkaz! To da ti je jasno… I da nisam čuo da je neko od vas svraćao u kafanu, danas. A ti, Žiko, ne skači po ženi.“
Sad je Žika na svojoj ženi Mici. Gleda u društvene mreže. Kad se na društvenoj mreži okači napredna vlast, sa sve okupljenu masu, par desetina ljudi, najmanje, brat bratu, misli Žika, a iz grla mu glasno izleće zadivljujuće oduševljenje: „Uuufff!“
Mica misli da je Žika završio posao pa pita: „Jesi li svršio?“
„Nisam, vidiš da pratim okupljanje naših. Mešaj malo da brže svršim.“
„Prošli put kad sam to radila rekao si ‘šta si navalila, šta si se uzbudila, polako, cela noć je pred nama, sutra je 1. maj ne radi se. Plus još tri dana, povezali Praznik sa nedeljom’.“
„Ćuti ženo i radi šta sam ti rekao, hoću da pratim ove naše. Ne sabotiraj.“
Žika je završio skakanje po ženi, pridigao se, navukao pantalone pa seo ukraj kauča do drvenog rukohvata sa čije je druge strane bila nahtkasna na kojoj se nalazi pepeljara, kutija drine i šibice. Žika pali cigaretu, duboko udiše dim pa ga izduva u stranu, da mu ne zaklanja monitor. Stavlja desnu ruku na ženino koleno, zadovoljno kaže: „Šta ćeš lepše od ovoga: uradiš posao, zapališ cigaru i gledaš na internetu naše najveće sinove i ćerke koje je ova opština imala. A, šta kažeš? Rođeni smo u pravo vreme na pravom mestu. Grocka je sada najbolja opština na svetu. Ovde je radnik car. I naši opštinari, isto kao i mi, nisu završili škole.“
Mica leži na leđima i gleda golu musavu sijalicu što visi sa plafona. Zatvara oči i dobro vidi ono čega još ima u kući: sto, četiri stolice, šporet, sanduk za drva i kofa za ugalj, lavor na malom drvenom stolu i plehani kazančić za vodu sa žutom slavinom, iznad je malo ogledalo, kredenac, nahtkastna i kauč na kojem spavaju Žika i ona. U susednoj sobi gde spavaju njihovi mali sinovi su dva kreveta, jedan je kauč kao taj na kojem ona leži, za starijeg sina, i otoman, ispunjen morskom travom, za mlađeg sina. Tu je i dvokrilni orman.
U dvorištu su dva drvena klozeta. Jedan koriste oni a drugi stanari iz drugog dela kuće. Kako su oni prvi došli u stan, koji im je dodelila opština, u napuštenoj propaloj kući, mogli su da biraju koji će klozet. Žika je tad, ne otvarajući vrata da proveri kako koji izgleda iznutra, rekao: „Naš je ovaj levo. Vidi ga kako je napredno napravljen!“
Ernesto de la Serna
(Inspirisan albumom „Obeležen Dan ustanove „Lane“ i dve decenije rada na ekologiji“, preradio tekst od Dragana Aleksića)
