У серијалу о Вуку Караџићу, деца у школи уче глагољицу. Мало Аз, велико Аз, мало Буки, велико Буки… Како се Вуку није свиђало овакво писмо, касније ће га реформисати у Азбуку, коју и данас користимо.
У Гроцкој азбука још није стигла те још учимо глагољицу. Грочанска глагољица је мало другачија од изворне, тако да уместо малог и великог, имамо само меко, тврдо и понеко лутајуће слово. Недавно је почела школска година, те деца нису научила целокупну грочанску глагољицу. Практично, до сада су научили само два слова, лутајуће П-анта и меко Д-еки. Рецимо, раније, док није ушао у грочанску глагољицу, тај Д-еки није био меки. Данас, рецимо, чак и лутајуће П-анта је тврђе него меко Д-еки.
Тако док изговарате ту грочанску глагољицу, лутајуће П-анта се изговара тврдо, слично јапанском. Док је Д-еки само меки, слично војвођанском.
Наставници грочанске глагољице кажу да је децу најбоље учити кроз примере и додају да је тако најбоље разумети мека, тврда или лутајућа слова. Када се то схвати, кажу глагољичари, постане све јасније и нема грешака код слова.
На конкретном примеру лутајућег П-анта и меког Д-еки, глагољичари су објаснили на примеру претходног великог слова Ф-и 2000. Урадили су експеримент и пред Ф-и 2000 поставили су лутајућег П-анта. Тада је Ф-и 2000 добило изглед пројекта који је добар за маркетинг. Међутим, када су уз Ф-и 2000 поставили меко Д-еки добио се контра ефекат. Лутајуће П-анта је затим постало тврдо слово. Утицај тог слова учинио је да Ф-и 2000 нестане, док је меко Д-еки постало још мекше, готово да је нестало приликом изговора.
Наравоученије:
Од силне мекоће, лутајућих слова, никад више глупоће.
Ернесто де ла Серна
