U serijalu o Vuku Karadžiću, deca u školi uče glagoljicu. Malo Az, veliko Az, malo Buki, veliko Buki… Kako se Vuku nije sviđalo ovakvo pismo, kasnije će ga reformisati u Azbuku, koju i danas koristimo.
U Grockoj azbuka još nije stigla te još učimo glagoljicu. Gročanska glagoljica je malo drugačija od izvorne, tako da umesto malog i velikog, imamo samo meko, tvrdo i poneko lutajuće slovo. Nedavno je počela školska godina, te deca nisu naučila celokupnu gročansku glagoljicu. Praktično, do sada su naučili samo dva slova, lutajuće P-anta i meko D-eki. Recimo, ranije, dok nije ušao u gročansku glagoljicu, taj D-eki nije bio meki. Danas, recimo, čak i lutajuće P-anta je tvrđe nego meko D-eki.
Tako dok izgovarate tu gročansku glagoljicu, lutajuće P-anta se izgovara tvrdo, slično japanskom. Dok je D-eki samo meki, slično vojvođanskom.
Nastavnici gročanske glagoljice kažu da je decu najbolje učiti kroz primere i dodaju da je tako najbolje razumeti meka, tvrda ili lutajuća slova. Kada se to shvati, kažu glagoljičari, postane sve jasnije i nema grešaka kod slova.
Na konkretnom primeru lutajućeg P-anta i mekog D-eki, glagoljičari su objasnili na primeru prethodnog velikog slova F-i 2000. Uradili su eksperiment i pred F-i 2000 postavili su lutajućeg P-anta. Tada je F-i 2000 dobilo izgled projekta koji je dobar za marketing. Međutim, kada su uz F-i 2000 postavili meko D-eki dobio se kontra efekat. Lutajuće P-anta je zatim postalo tvrdo slovo. Uticaj tog slova učinio je da F-i 2000 nestane, dok je meko D-eki postalo još mekše, gotovo da je nestalo prilikom izgovora.
Naravoučenije:
Od silne mekoće, lutajućih slova, nikad više glupoće.
Ernesto de la Serna
