Vrčin je, kao zaštitni znak, imao psa koji je voleo vozove. Običan mešanac Gara je 13 godina svog psećeg života proveo u stopu prateći građevinare firme „Od Karlovaca do Ogulina“ na čak četiri gradilišta stambenih zgrada, provodeći „radni dan“ na pločama i skelama, u društvu majstora. .
Kao štene, Gara se 1995. pojavio na gradilištu. Uz parče salame i činiju vode, majstori su ga prihvatili, ali je prihvatio i on njih, praveći im društvo dok zgrada nije sazidana. Kada je posao završen i majstori otišli na drugu lokaciju, Gara je krenuo za njima. Ukupno osam gradilišta je bilo Garin dom, a građevinari su mu bili porodica.
Niko ga nije vodio sa sobom, nije bio vezan, nije ostajao u blizini zgrada koje su majstori završavali, već je dolazio za njima na novo gradilište. Svaku . Dok su ljudi radili svoj posao, on bi sedeo ili ležao na oplati i skelama i razmišljao, razmišljao ,razmišljao…..i smislio!!! !Postaće GLAVNI SKRETNIČAR svih vozava u državi!
I postao je Gara glavni skretničar, međutim rodni Vrčin mu je mnogo nedostajao. Kako bi smanjio bol, uposlio je Gara pola svojih kučećih prijatelja iz svog mesta. Mislio je dugačke su te pruge, imaće za svakog prijatelja mesta da se popiške na nekom mestu. Uživao je tada Gara. Sendviči, made in Karlobag-VIrovitica su mu postali strani. Jeo se neku čudan sir od jarca i neke čudne tartufne mase. To mi je bilo omiljeno jelo.
Međutim, glavnom kerovođi su zasmetale Garine radnje, te ga je nakon godinu i po dana smenio sa mesta glavnog skretničara.
Upućeni kažu da je Gara plakao kao kiša. Toliko je plakao da nije mogao da se ispiški i zabeleži svoju teritoriju. Zatim kad su mu nestale suze, Gara je počeo da razmišlja. Setio se svojih ortaka koje je postavio u njegovoj rodnoj opštini.
Tako je Gara, nakon odlaska sa mesta glavnog skretničara, prepiškavo svako mesto gde njegovi ortaci zapiške. Ostavljao je polako dominaciju za sobom.
I Gara je ponovo uspeo. Nakon manje od dve godine od kako je smenjen sa mesta glavnog skretničara, Gara je postao glavni džukac u svojoj opštini! Više bez Gare ostali džukci ni da piške ne mogu a ada im on ne dozvoli….
Akademiko de Faca i Ernesto de la Serna
