Радео сам цео живот ки мали мрав. Пекарски живот није лак, замениш дан за ноћ, носиш тешки џакови док ти јајца не отекну, месиш, преврћеш и остало што занат захтева.
И тако сам ти се мучио до своје триес и неке године, док ми није умрла тетка по бабине линије и оставила силно богаство. Можда јесам мало сиров остао, затуцан што би рекли зли језици, ал сам научио да слушам газду и да радим, па и кад се издеру на мене ја само ћутим и радим, и на крају ми се то исплатило. Уложим ти ја то наследство у пекарски бизнис, отворим пекару, посластичарницу и кренем и ја да будем газда.
Ма имао сам среће, намлатим се ја пара ко шаше за пар година и прерастем у озбиљног предузетника. Отворим још пекара и угоститељских објеката и постанем још јачи. Ма кад сам видо да ми небо граница, таман у том моменту накаче ми се неки политичари из локалне власти на врат. Тадашњи председник општине Гроцка Сима толико ме заволео за кратко време, да ме звао да му будем саветник. Јесте ми тражио да донирам у почетку нешто мало сендвича за активисте Српске напредне странке у Гроцкој, каже они млого воле да једу сендвиче које ја правим.
Таман сам откачио Симу поста прецедник Дилбер. Е са њим сам постао најбољи друг, јесте ме кошто ко светог Петра кајгана, ал нисам жалио, фалио ми је неко ко ме тако топло разуме као он.
Учланим ти се ја и у СНС у Гроцкој, реко што да се не бавим и ја политиком кад види шта ови полу писмени раде, па ја сам за њих сува интелигенција, а и кад се сетим како се мој кум Горанче обогатио за пар година у политику, што реко и да не увеличам мало капитал. Упишем и студије академске и све за вршим у року, ма ни годину дана нисам био студент, а не ко ови данас родитељи их издржавају а они вечити студенти. Толико сам добро пливао у тим политичким водама, да сам догурао до другог човека општине. Постао сам заменик председника општине Гроцка.
Нажалост кратко сам био на тој функцији. Прецедник Панта ме на теро да дам оставку. Ја сам му био ко десна рука, радово се његовим успесима, туговао са његовим проблемима а он ме шутнуо ки кученце. Ма слушо сам га ко што пекар слуша Газду, тако сам се нежно односио према њему као према пшеничном брашну тип 400.
Овим потезом ујео ме за срце, за душу, и још да ме са скупштине испрати са оним посмртним говором и да ме изљуби, па ја већег лицемерника у животу нисам видео.
После свега имам да поручим да ја нећу више бити МЕКИ веома брзо ћу да очврснем, и да се вратим јер нисам ни сарму пробо, што би наш народ реко, а они ме испратили кући…
Вратићу се још јачи, ал само ко први!
*налазите се на сатиричној рубрици
Насловна фотографија: Карикатура
