Ja i Prćin družimo se od malena, ceo život se znamo, i uvek smo bili tu za naše malo selo Pudarci kad je trebalo.
Mi smo vernici, idemo u crkvu jednom mesečno, upalimo sveće za zdravlje pomolimo se i to je to. U ovim penzionerskim danima, malo švrljamo po selu, posećujemo se, sednemo nekad ispred prodavnicu i neke velike brige, sem ovih staračkih bolesti i nemamo.
Oduvek smo voleli da vikendom, kad ima utakmica u selo da pogledamo. Seoska liga, što bi rekli beton liga, al se mal nasmejemo, mal se deremo na sudiju, udarimo po neko pivo posle i prođe dan.
To jutro lep dan beše, posle jutarnje svakodnevnice zove me Prćin da idemo do crkve. Bili mi u crkvu obavili ritual, kad izlazimo, Prćin kaže gle iskopan fudbalski teren.
Ja ne vidim na tu daljinu, reko daj da idemo da vidimo šta je to.
Kako smo prišli terenu vidimo neko kopanje po sredini i skraja sa druge strane.
Kaže Prćin izgleda da kopaju za navodnjavanje da ga zalivaju, Panta je sad predsednik opštine obećo je da će da sredi da se zaliva i da će da podigne male tribine da ima de da sednemo, a ne ko sad stojimo pored žice. Ja reko svaka mu čast, on ako ne uradi za selo sad, kad će.
Negde predveče zove me Prćin na mobilni, reko nikad me u ovo doba ne zove, šta li je sad.
Kaže meni Prćin bio gore u selo i čuo priču da je onaj novinar posvađo se s Pantu, ušo u teren i izoro par brazdi upozorenja. Ja se setih onog citata iz Maratonaca „Tata pa ovaj ore put“ reče ja to Prćinom i slatko se ismejasmo. Ma kaže Prćin nije zezanje istina je. Novinar tvrdi da je to njegova dedovina i da mu je na silu to oduzeto dedi i da neće da otstupi, traži da mu se vrati ili će izore ceo teren.
Ja mu kažem, koliko se ja sećam to jeste bilo od novinarovog dede, i znam da je ceo taj potez uzeto Matorčevićima, i teren gde je i bunari za vodu, i Pantin parking i apoteka, sve ono okolo do pumpe, znam da je uzeto ljudima, čak su i mom ocu uzeli 80 ari zemlje.
Dogovorimo se da ujutru odemo do terena da pogledamo, ipak smo ko mladi igrali tu, sad gledamo ove omladince, glupo bi bilo da izgubimo teren za fudbal.
Krenusmo ujutru, ajd da prošetamo malo da vidimo šta se dešava, sretosmo usput predsednika kluba Mileta, i on nam obijasni šta se desilo, da je ovaj bezobrazni novinar stvarno izoro par brazdi obeležio dokle je njegovo, ali su on, Panta i društvo doterali valjak i mašinu i sve izravnali. Još onako ljut kaže da će i tužbu da podnesu protiv novinara.
Nisam hteo ništa da mu komentarišem, i mom ocu su uzeli komunisti najlepšu njivu, šta ja Miletu proleteru da obijasnim šta je domaćin, kad on da mu Pante nije, ne bi leba imao da jede, neradnik težak, samo gleda neku omudinu ako može da dobije. Njega je Panta kupio da mu sutra kaže da ide da skoči u bunar, on bi skočio.
Dođosmo do terena kad ono, sunce ti poljubim, izoran do pola. Ne mož da verujemo očima. Jedino što smo se setili da je u Brestoviku bio izoran ceo teren, tamo je jedino bilo gore.
Držali smo par sastanka u selu, ne mož se dogovorimo ništa, pola su na strani novinara, pola na Pantinoj.
Srpska posla, ne znam ni ja šta da kažem, čujem da se stvarno parcela vodi na novinara, ako je tako onda mora da mu se plati, al nije u redu da i on izore teren bez predhodnog dogovora, a znajući i ovog našeg predsednika Pantu da voli da zauzima tuđe, i celu zadrugu je smoto za sebe preko noći ostasmo bez nje, te on podiže tamo zgrade na njenom imanju koje je oduzeto našim meštanima. Sve u svemu tek će ovde biti belaja, poznajući novinara on će ide glavom kroz zid, a i Pantu koji samo laže i obećava kule i gradove svima, plaši me da se ovde ne završi po starom srpskom običaju da se za metar zemlje, braća izbodu noževima.
Prćin drug
*Nalazite se na satiričnoj rubrici
