Moj gazda odavno ukršta domaće i divlje svinje. Ima imanje blizu hrastove šume i pušta krmače da riju po šumi, a ujedno ih je*u divlji veprovi, započinje priču za našu rubriku, krmača Cveta.
Međutim, nastavlja priču Cveta, divlje svinje su kod nas u Pudarce izumrla rasa, ostali su samo hibridni prasići koji dosta podsećaju na divlje.
Juče, kad nisam precrkla. Krenem ti ja do šume, kad imadoh i šta da vidim. Preko dvesta lovaca se okupilo i krenuli negde.
Mislim u sebi, otkud bre lovci u subotu. Znam da nam gazda stalno pričao da se ne izlazimo iz obora u nedelju, jer je tada lov. Ne sećam se da je nešto pričao za subotu.
Elem, odem ja do mojih drugara Mike i Žike. To su hibridi od drugoga gazdu. Jedini mi ostali u selu kao takvi. Ljudi kada nas vide, pomalo nas se plaše. Svi misle da smo divlji, a mi obožavamo da nas ljudi maze i hrane. Rado trčimo kod njih.
Ispričam ja mojim drugarima šta sam usput videla, oni se obradovaše tolikim lovcima. Kažu taman će da one pitome fazane što su ih pustili po šumi, malo razrede. Toliko, da neće morati da dele hranu sa njima.
Igrali se mi tako naše omiljene igre žmurke. Mika žmurio, Žika i ja se krili. A mene nešto stego stomak, repić mi se savio, ma da puknem. Kažem ja Žiki, idi ti se sakrij sam, ja ću sama. Sramota me, ako me potera, sa se is*rem pred Žikom. I tako i bi, nađe ja neku uvali i pomislih al sad da se olakšam. Taman na pola olakšanja začu ja pucanj, pa još jedan, pa još jedan.. Kao vatromet…
Uuu, presede mi sr*nje, pomislih u sebi. Nisam ni završila posao kako treba, kad ugleda u daljini isti oni lovci što sam ugledala malo pre, ovde u šumi. Pa šta će ovde, pomislih, ovde bre nema nikog sem nas troje..
I onda ugledam nešto što me je preseklo. Žika i Mika u krvi. Oni obožavali ljude, kad ovih ih ubiše. Nije mi jasno ni što su njih dvesta pucali na njih dvoje, ali me nakon svega oduzeo neki stra…
Ta stra je učinila da se ja oduzmem. Htela sam da bežim, ali mi se noge oduzele. Tačno sam čula jednog od lovaca kako uzvikuje „to je to, imamo meso za gulaš, biće predsednik zadovoljan“.
Ne znam tačno koliko je dugo to trajalo, ali ja sam bila skamenjena sve dok nisu lovci otišli. Odlučila sam da brže, jače , bolje otrčim do kuće, ali nekim drugim putem, da i mene ne zategnu lovci
I tu se za*ebem. Baš negde na pola puta, tu gde je centar sela, tamo se izgleda okupili lovci. Čini mi se više kola, nego lovaca. Opet sam se skamenila. Pa gde Cveto baš ovaj put izabra, pomislila sam u sebi, kad neki iz kola poče da trubi, jer sam mu se našla na sred puta. Pobegla bi ja, ali oćeš, noge me ne slušaju. Skamenile se i ne popuštaju. Nije mi preostalo ništa drugo nego da padnem u šanac i da se pravim da sam mrtva..
Uspelo je, taj vozač me zaobišao. Videla sam da je to bio predsednik. Došao je na gulaš kojeg su napravili od mojih drugara. Imao je za reverom bedž, tako sam ga prepoznala.
Nakon svega, glava mi još na ramenima, ali sam sada nekako usamljena.
Eto, ljubi vas vaša Cveta i jedite što manje mesa, zdravije je i ne može da škodi i čim vidite da je predsednik okačio neki bedž, bežite koliko god možete, jer će nas pobiju lovci.
Priču uradio:
Ernesto de la Serna
