- фебруар. 2016. године у канцеларији Дилбера у Башти. У његову канцеларију улази Тралала…
Тралала (задихан): Шта је било, шта је хитно, да није онај новинар опет нешто, пх, упф….?
Дилбер (гледа у плафон замишљено): Није, није.. Седи, дошао сам до генијалне идеје… Али ја све размишљам, не знам како да је спроведем у дело… Знам да си ти експерт за… (прекида га Тралала)
Тралала: Наравно да сам експерт, ја ти то причам одавно, си видео како сам ономад.. (прекида га Дилбер)
Дилбер: Аман, заман, пусти то сада. Него дошао сам на једну идеју…
Тралала: Кажи кажи, је, хоћемо ли опет да штампамо неке флајере као у Калуђерици?
Дилбер: Аман заман, не прекидај ме.. Пусти флајере… Ту си због деликатније ствари… Знаш оно место директора ЈП „Кап по Кап“што си тражио након избора?
Тралала (усплахирено): Јооој , па шта је сад, да није онај новинар опет.. ма лепо сам ја рекао да ћу га у сред центра…. Па нек причају да сам педер… А јооој Тралалала будало (удара се руком о чело)
Дилбер: Аман човече ти си опседнут стим новинарем… Него имамо проблем.. Хоће газда да стави ОНУ на листу за народног посланика а мене неће (тужан израз, поглед ка поду)..
Тралала ( почиње да црвени, поглед му се мути, очи долазе до изражаја): МОООЛИИИМ? А ја да будем директор? А ти? Ти ништа да напредујеш. Е па не може то тако..
Дилбер: Да, зато сам те и звао. Морамо да смислимо план, а ти си за подвале идеалан.. Ја сам још млад.. (прекида га Тралала)
Тралала: Хе, хе, хе, хе Али учиш Мој Дилбере, учиш и ти да будеш такав…
Дилбер и Тралала су се задржали у канцеларији више сати. Уздисали су, стављали руку на чело, ковали су план… Након тог времена су се разишли…
- Фебруар 2016. године, канцеларија На ме стити Си су.. Звони телефон на радном столу..
На ме стити Си су: Да…. Ко долази?….. Стварно? А па морам и ја тамо… Долазим….
На ме стити Си су након разговора излази из канцеларије у журби.
На ме стити Си су (обраћа се секретарици): Одох, журим мали ће бити презадовољан, закључај пред крај времена и искључи све уколико сам заборавила..
Секретарица: Јасно, јасно, као и по обичају…
Након пола сата од одласка На ме стити Си су, неко куца на канцеларисјким вратима.
Секретарица: Слободно, ајде..
На врата јој улази познато лице..
Секретарица: О то сте ви, знате она је изашла није ту…
Он јој објашњава да зна да није већ да је ту да јој узме нешто из канцеларије што је заборавила. Притом каже да хоће и да је изненади и да би било „добро“ да јој не прича да га је уопште видела….
Исти дан, осам сати увече… На телефонској линији Дибер и Тралала…
Дилбер: Ахахаха ха ха
Тралала: Ахахаха хаха
Дилбер: Уху ху ху ху
Тралала: Уху ху ху
Дилбер: Уф, ајд доста више, успело нам је Тралала..
Тралала: Успело мој Дилбере, бићу ја директор на кап по кап..
Дилбер: Јбт, ти само о кап по кап, него како да доставимо ово ОНОМ?
Тралала: Којем ОНОМ?
Дилбер: Па ОНОООМ бре, нашем омиљеном новинару?
Тралала: А тоооо.. Па видећу ја да му пренесем са неког налога…или ти…
Дилбер: Али он зна све наше налоге. Ја га се плашим.. Шта ако нас провали..
Тралала: Ма баш ме брига, ја хоћу да будем ДИРЕКТОР, а она неће бити посланица
Дилбер: И то што кажеш… Живeо новинар! Ајд сад здраво морам да идем..
Пар дана након разговора „Операција На ме стити Си су „ је била успешна…
