- februar. 2016. godine u kancelariji Dilbera u Bašti. U njegovu kancelariju ulazi Tralala…
Tralala (zadihan): Šta je bilo, šta je hitno, da nije onaj novinar opet nešto, ph, upf….?
Dilber (gleda u plafon zamišljeno): Nije, nije.. Sedi, došao sam do genijalne ideje… Ali ja sve razmišljam, ne znam kako da je sprovedem u delo… Znam da si ti ekspert za… (prekida ga Tralala)
Tralala: Naravno da sam ekspert, ja ti to pričam odavno, si video kako sam onomad.. (prekida ga Dilber)
Dilber: Aman, zaman, pusti to sada. Nego došao sam na jednu ideju…
Tralala: Kaži kaži, je, hoćemo li opet da štampamo neke flajere kao u Kaluđerici?
Dilber: Aman zaman, ne prekidaj me.. Pusti flajere… Tu si zbog delikatnije stvari… Znaš ono mesto direktora JP „Kap po Kap“što si tražio nakon izbora?
Tralala (usplahireno): Joooj , pa šta je sad, da nije onaj novinar opet.. ma lepo sam ja rekao da ću ga u sred centra…. Pa nek pričaju da sam peder… A joooj Tralalala budalo (udara se rukom o čelo)
Dilber: Aman čoveče ti si opsednut stim novinarem… Nego imamo problem.. Hoće gazda da stavi ONU na listu za narodnog poslanika a mene neće (tužan izraz, pogled ka podu)..
Tralala ( počinje da crveni, pogled mu se muti, oči dolaze do izražaja): MOOOLIIIM? A ja da budem direktor? A ti? Ti ništa da napreduješ. E pa ne može to tako..
Dilber: Da, zato sam te i zvao. Moramo da smislimo plan, a ti si za podvale idealan.. Ja sam još mlad.. (prekida ga Tralala)
Tralala: He, he, he, he Ali učiš Moj Dilbere, učiš i ti da budeš takav…
Dilber i Tralala su se zadržali u kancelariji više sati. Uzdisali su, stavljali ruku na čelo, kovali su plan… Nakon tog vremena su se razišli…
- Februar 2016. godine, kancelarija Na me stiti Si su.. Zvoni telefon na radnom stolu..
Na me stiti Si su: Da…. Ko dolazi?….. Stvarno? A pa moram i ja tamo… Dolazim….
Na me stiti Si su nakon razgovora izlazi iz kancelarije u žurbi.
Na me stiti Si su (obraća se sekretarici): Odoh, žurim mali će biti prezadovoljan, zaključaj pred kraj vremena i isključi sve ukoliko sam zaboravila..
Sekretarica: Jasno, jasno, kao i po običaju…
Nakon pola sata od odlaska Na me stiti Si su, neko kuca na kancelarisjkim vratima.
Sekretarica: Slobodno, ajde..
Na vrata joj ulazi poznato lice..
Sekretarica: O to ste vi, znate ona je izašla nije tu…
On joj objašnjava da zna da nije već da je tu da joj uzme nešto iz kancelarije što je zaboravila. Pritom kaže da hoće i da je iznenadi i da bi bilo „dobro“ da joj ne priča da ga je uopšte videla….
Isti dan, osam sati uveče… Na telefonskoj liniji Diber i Tralala…
Dilber: Ahahaha ha ha
Tralala: Ahahaha haha
Dilber: Uhu hu hu hu
Tralala: Uhu hu hu
Dilber: Uf, ajd dosta više, uspelo nam je Tralala..
Tralala: Uspelo moj Dilbere, biću ja direktor na kap po kap..
Dilber: Jbt, ti samo o kap po kap, nego kako da dostavimo ovo ONOM?
Tralala: Kojem ONOM?
Dilber: Pa ONOOOM bre, našem omiljenom novinaru?
Tralala: A toooo.. Pa videću ja da mu prenesem sa nekog naloga…ili ti…
Dilber: Ali on zna sve naše naloge. Ja ga se plašim.. Šta ako nas provali..
Tralala: Ma baš me briga, ja hoću da budem DIREKTOR, a ona neće biti poslanica
Dilber: I to što kažeš… Živeo novinar! Ajd sad zdravo moram da idem..
Par dana nakon razgovora „Operacija Na me stiti Si su „ je bila uspešna…
