Nekad
Pevač: Alo Džigi, daj bre, treba mi kinta da kupim novu gajbu. Ti si mi menadžer, uradi nešto.
Džigi: Mogli bi neki koncert, nismo od prošle godine. Arena? 30 ‘iljada ljudi. Zakup, obezbeđenje, bina, ozvučenje… Moramo da damo i za reklamu. Tu su i razni porezi, takse, policija i hitna pomoć… I tvoj bend traži deo kolača, a moj procenat je standardan…. Čuj, za stan… tri Arene, Čair, dva Spensa i bar još desetak koncerata po Srbiji, a možda i dva-tri u Crnoj Gori.
Pevač: Jbg, šta se mora mora se. Aj sredi to.
Sad
Pevač: Alo Džigi, daj bre, treba mi kinta da kupim novu gajbu. Ti si mi menadžer. Uradi nešto.
Džigi: Nema problema, znaš me, imam kombinaciju. Pera Šlajm, moj ortak iz osnovne, je sad neko mudo u stranci. Organizovaće on neku svirku za narod. Sve on pokriva: binu, ozvučenje, redare…sve. Ima i da nas izreklamira i sendviče narodu da podeli. Biće love tebi za gajbu, on će da se ugradi, normalno, ali ne brini sve čisto kroz papire i naravno meni mojih 20%.
Pevač: E, legenda si. Aj da odradimo to, a posle da vidimo i za kola, da zamenim ovaj krš od prošle godine. Haha pa taj tvoj ortak mora da je završio fakultet, ispade bolji menadžer od tebe.
Džigi: Hahaha, ma jok. Osnovna i tu stao. Stranci ne trebaju pismeni nego snalažljivi. Uzmu i oni svoj deo. Biznis je to. I nemoj sa sam te čuo da kukaš ako sviraš na vašaru. Šta te briga što isprljaš cipele i obraz….čista lova bre. A i ne kradeš. Nisu to narodne pare, već državne, a Šlajm je jak k’o država. Narod ga izabrao.
Srdan Milanović
