Ђурђевдан, празник пролећа и буђења природе, у Србији је одувек био прожет богатом традицијом и обичајима који се преплићу са веровањима и надањима. И док се многи од тих обичаја полако заборављају у вртлогу модерног живота, у селу Дражањ надомак Гроцке, дух прошлости заискри сваке године у освит Ђурђевдана, додуше, овога пута, на нешто измењен начин.
Један од помало заборављених, али живописних обичаја везаних за Ђурђевдан, посебно у крајевима где су се некада неговале провере „спремности“ младића за женидбу, јесте и такозвано „скидање капија“. Овај обичај подразумева да младићи у ноћи уочи Ђурђевдана обилазе куће девојака за удају и на симболичан начин, скидањем капије или остављањем неког другог „знака“, показују своје интересовање. Капија, као симбол уласка у домаћинство и наговештај новог дома, у овом контексту добија посебно значење. Често су се на капије девојака стављали и венци од ђурђевданског цвећа, додатно наглашавајући спремност девојке за улазак у брачне воде.
Овогодишњи Ђурђевдан у Дражњу донео је занимљив обрт овом обичају. Наиме, неко (или више њих) се упустио у „скидање капија“ са венацима испред кућа девојака за удају. Ипак, у духу необичне хуманости, уместо да капије однесу далеко и тиме можда изазову неприлике власницима, све „скинуте“ капије су уредно остављене у центру села. Призор капија наслаганих једна на другу у центру Дражња, освануо је мештанима као својеврсна Ђурђевданска „инсталација“.
Фотографије забележене тог јутра сведоче о овом необичном догађају. Наслагане капије, неке још увек окићене по којим заосталим ђурђевданским венцем, чекале су своје власнике. И заиста, током преподнева, мештани чије су капије освануле у центру села, долазили су да преузму своју имовину. Није познато ко стоји иза овог чина, да ли је то био несташлук, покушај оживљавања заборављеног обичаја на нов начин, или једноставно жеља да се унесе мало ведрине и неизвесности уочи празника. Било како било, овај догађај је свакако подстакао причу и сећања на некадашње Ђурђевданске обичаје.
И док „скидање капија“ у класичном облику можда полако ишчезава, пример из Дражња показује да традиција проналази нове начине да живи и да се прилагоди времену. Можда овај „хумани“ приступ скидању капија постане нови обичај у Дражњу – својеврсна јавна „објава“ девојака за удају, без оптерећивања власника трошковима враћања. У сваком случају, прича о Ђурђевданским капијама из Дражња подсећа нас на богатство наше етнографске баштине и на то како се обичаји, иако некада измењени, и даље провлаче кроз нити свакодневице, чинећи је занимљивијом и непредвидивијом.
ЕЖИ
Фотографије: Александар Маторчевић
