Jagoda je nekada bila zaštitni znak Begaljice, a danas se polako vraća zahvaljujući upornosti lokalnih proizvođača. Jedan od njih je Dobrica, koji sa porodicom na parceli u Brestoviku podiže novi zasad i ulaže veliki trud da tradicija uzgoja ovog voća ponovo zaživi. Njegova priča otkriva koliko su voda, kvalitet zemljišta i pravi sortiment ključni za uspeh u voćarstvu – ali i koliko hrabrosti treba da bi se rizikovalo i uložilo u proizvodnju koja zavisi od prirode.
Poljoprivredom se bavi „od malih nogu“, a voćarstvo, pre svega uzgoj jagoda, deo je porodične tradicije u Begaljici. Nekada je jagoda bila gotovo zaštitni znak ovog kraja, ali su vremenski uslovi i nedostatak vode doveli do toga da se proizvodnja prekine.
„U jednom periodu došle su velike vrućine, vode nije bilo i morali smo da stanemo. Međutim, pre pet–šest godina pušten je krak sistema za navodnjavanje iz Dunava, pa smo rizikovali i ponovo ušli u proizvodnju. Uveli smo tri priključka i već šest–sedam godina polako vraćamo jagodu u Begaljicu“, priča Dobrica.
Na plantaži na kojoj smo ga zatekli, zasad je tek nedavno podignut. „Ova parcela je u Brestoviku. Jagode su posađene 24. jula ove godine. Bez vode nema ništa – zato smo ovde obezbedili arteški bunar. Njive u Begaljici trenutno odmaraju godinu dana, pa ćemo se potom vratiti i tamo. Najbitnija je voda, bez nje nema proizvodnje.“
Na pitanje koliko je važan kvalitet vode, kaže da su urađene sve potrebne analize. U Begaljici se koristi voda iz Dunava i zadovoljavajućeg je kvaliteta.
Kako nam je Dobrica objasnio, sortiment zavisi od tržišta. Trenutno je aktuelna Aprika, krupnija sorta koja više rađa. Osim sortimenta, važna je i analiza zemljišta koje je zadovoljavajućeg kvaliteta, sa dosta fosfora i kalijuma, ali joj se dodaje prihrana koja je biljkama neophodna.
Sadnice se zatim zasade preko folije, a nakon sedam dana već kreću cvetovi. Zatim sledi održavanje sadnica, a to je u ovom slučaju familijarni posao.
Dobrica praktikuje jednorednu tehnologiju. Lakša je za zaštitu, ali i za berbu. Jagode u Dobričinoj njivi izgledaju odlično i zdravo, a kako nam je objasnio, to duguje i Mariji, sjajnom zaštitaru iz Grocke.
Na 1,5 hektara koliko Dobrica ima pod jagodom u Brestoviku, mora da se uloži oko 30.000 EUR kako bi se zasad doveo do maja sledeće godine, kada se radi berba. Doduše, 50% vrednosti sadnice koja košta 27 dinara subvencioniše država. Ipak, sa povratom ovih sredstava zna da bude problema, pa je Dobrica prošle godine ostao kratak za taj iznos od 10.000 EUR.
Kod jagoda se prinos računa po biljci – svaka sadnica treba da da od 600 gr do 1 kg, bar kada je u pitanju italijanska sorta Aprika. Na njivi od 1,5 hektara, Dobrica se nada prinosu od 50 tona. Njegove jagode uglavnom idu za izvoz, pretežno na rusko tržište.
Kako nam je objasnio, cena nije loša, ali vremenske prilike, a naročito prolećni mraz, za posledicu imaju niže prinose.
Kler je bez premca najslađa jagoda, ali Dobrica tvrdi da je i Aprika dobra kada se pusti da dozri. Kako nam je objasnio, pojedini proizvođači je beru kada još nije potpuno zrela, pa izostane njen pun ukus.
Dobrica je sa svojom porodicom počeo da gaji jagode zbog najbržeg obrta novca. Njegov primer slede i mnogi drugi poljoprivrednici iz Begaljice koji imaju pristup vodi.
,,Mi smo se u jagodi rodili, Begaljica je bila najpoznatija po jagodama i sad je vraćamo ponovo”, objašnjava naš sagovornik.
Foto Printskrin
