GROCKA – Iako malina decenijama važi za srpsko „crveno zlato“, ove godine bi tu laskavu, ali i gorku titulu mogla preuzeti trešnja. Sa cenama koje se na pijacama kreću od 800 do čak 1.500 dinara po kilogramu, ovo voće postalo je simbol ne samo luksuza, već i duboke krize koja je pogodila voćare u Srbiji, a posebno na području opštine Grocka, nadaleko čuvene po svojim voćnjacima. Katastrofalni prolećni mrazevi i učestale kiše uništili su veći deo roda, ostavljajući proizvođače na ivici egzistencije, a potrošače pred praznim tezgama i paprenim cenama.
Insajder: „Voće kao da dolazi iz Zimbabvea, a ne iz Srbije“
Kako je nedavno pisao portal Insajder, ovogodišnje proleće donelo je sliku koju retko viđamo – na pijacama se voće više gleda nego što se kupuje. U anketi koju su sproveli, građani su sa nevericom komentarisali cene, ističući da „nikada u životu nisu videli“ da kilogram trešanja košta 1.100 dinara i da je većina sezonskog voća za „normalnog građanina nedostižna“.
Vremenske nepogode – mraz, grad i kiša – glavni su krivci za ovakvo stanje. Opština Grocka, poznata po proizvodnji voća, teško je pogođena. Kako navodi Insajder, u ovom kraju, gde se nalazi i Begaljica, nekadašnja „prestonica jagode“, proizvođači su se poslednjih decenija okrenuli uzgoju trešanja, kajsija i breskvi. Međutim, ove godine ni to im nije donelo spas.
Braća Matejić iz Begaljice, kojima je voćarstvo jedini izvor prihoda, za Insajder su opisali razmere katastrofe.
„Ovakva godina nikada nije bila sa voćarstvom. Nije normalna cena, može da bude i 5.000 dinara kad nema šta da se nabere. Nema trešanja, nema da se nabere“, kaže Ljuba Matejić.
Njegov brat Milan dodaje da pravila nije bilo i da je nevreme uništilo sve pred sobom.
„Propali su kruškari, propali su kajsijari, propali su trešnjari, propali su breskvari, da li je bilo u dolinama, da li je bilo na brdu, nije imalo pravila. U tih hektar nešto trešanja nemamo da se pošteno moja porodica nahrani, da pojedemo trešnju. Kajsija isto nema ni za džem, šljiva isto nema, višanja nema“, sa gorčinom kaže Milan Matejić za Insajder, dodajući da su i troškovi proizvodnje, od goriva do zaštitnih preparata, sve viši.
Nenad Panić za Žig info: „Ostaće nam samo pustinja“
Da je situacija alarmantna i da preti dugoročnim posledicama, potvrđuje za portal Žig info i Nenad Panić, proizvođač trešanja iz Grocke. On se slaže sa ocenama svojih kolega, ali upozorava na specifične probleme koji bi mogli zauvek promeniti voćarsku sliku Grocke.
„Za razliku od drugog voća, trešnja je posebno zahtevna. Potreban je konstantan, višegodišnji rad, a na prvi ozbiljan rod čeka se i do osam godina. Kada vam jedna ovakva godina uništi sav trud, niste samo u finansijskom gubitku, već gubite i volju“, započinje Panić.
On objašnjava da je voćaru, da bi bio uspešan, teško da se bavi drugim poslovima. Međutim, kada priroda uzme svoje, proizvođač je prinuđen da traži alternativni izvor prihoda kako bi preživeo.
„I tu nastaje ključni problem. Kada nađete drugi, sigurniji posao, teško ćete se vratiti proizvodnji trešnje da ponovo ‘gledate u nebo’ i strepite od svakog oblaka. To znači da ćemo postepeno ostajati bez zasada, ne samo trešanja, već i drugog voća. To se već dogodilo na jugu naše opštine, gde je nekada svako domaćinstvo imalo po nekoliko krava. Danas je videti kravu prava retkost. Bojim se da ista sudbina čeka i naše voćnjake. Od ‘Male Kalifornije’, kako nas s pravom zovu zbog proizvodnje voća, ostaće nam samo nešto nalik kalifornijskoj pustinji“, upozorava Panić.
„Kao da se i vreme urotilo protiv nas, nešto se sigurno dešava sa klimom. Ne znam da li je ‘harp’ u pitanju ili nešto drugo, ali su promene i više nego očigledne. Nažalost, ne vidim svetlu budućnost voćarstva u Srbiji. Ova vlast nema sluha za poljoprivrednike i sve je samo gore i gore“, zaključuje Nenad Panić za Žig info.
Seljakova muka i prazna obećanja
Dok se proizvođači bore za goli opstanak, a cene voća dostižu astronomske visine, ostaje pitanje sistemske podrške. Kako navode Matejići za Insajder, tradicionalna odbrana od grada je nedovoljna, moderni anti-frost sistemi su u brdovitim predelima Grocke gotovo neizvodljivi, a osiguranje često ne pokriva štetu od mraza ili isplaćuje umanjene iznose.
Tako se priča o srpskom seljaku i ove godine svodi na istu muku. Njegov trud i znoj cene se samo u predizbornim kampanjama, kada postane simbol očuvanja Srbije. A kada se svetla ugase i glasovi prebroje, on ponovo ostaje sam, prepušten na milost i nemilost neba i tržišta. Pitanje koje ostaje da lebdi nad opustelim voćnjacima jeste: ko će sutra ubirati plodove ako danas dignemo ruke od onoga ko ih proizvodi?
Za Žig info:
Željko Matorčević
