Nekada su PKB „Voćarske plantaže“, „Dunav“ AD i „Kluz“ zapošljavali hiljade ljudi i bili okosnica života. Danas su od većine ostale samo ruševine, zapušteni voćnjaci i gorka sećanja na vreme kada se od svog rada moglo pristojno živeti.
Ko se danas seća jutarnje vreve ispred kapija fabrika? Ko pamti miris kompota iz stare „pekmezare“ ili zvuk mašina iz pogona „Kluza“ u srcu Grocke? Za mlađe generacije, to su samo imena iz priča starijih. Za one koji pamte zlatne osamdesete, to je sećanje na jedan nestali svet – svet privrednih giganata koji su Grocku činili jednom od najrazvijenijih opština.
Okosnica i simbol Grocke bio je Poljoprivredni kombinat Beograd, tačnije njegov OOUR (Osnovna organizacija udruženog rada) PKB „Voćarske plantaže“ Boleč. Osnovane 1962. godine, do osamdesetih su se razvile u jednog od najvećih proizvođača voća u Evropi. Na preko 3.500 hektara najkvalitetnije zemlje uzgajale su se jabuke, breskve, kajsije, trešnje i jagode koje su hranile Beograd, ali i odlazile na tržišta širom kontinenta.
„Plantaže“ nisu bile samo njive. Bile su sistem. Imale su najmodernije hladnjače, linije za sortiranje i preradu, sopstvenu mehanizaciju i, što je najvažnije, zapošljavale su više od 2.000 stalnih radnika i hiljade sezonskih. Biti radnik „Voćarskih plantaža“ značilo je sigurnost, redovnu platu i ugled.
Srce sistema bila je čuvena „pekmezara“ u Grockoj, koja je radila od 1960. do 1990. i bila poznata po tome što je otkupljivala voće od lokalnog stanovništva bez ograničenja. Pored poljoprivrede, Grocka je bila i ozbiljan industrijski centar. Tekstilna fabrika „Dunav“ AD (nekadašnja „Partizanka“) bila je jedan od najuspešnijih giganata u zemlji. Uz nju, u samom srcu Grocke, radio je i pogon konfekcije „Kluz“, na čijoj se lokaciji danas nalazi pekara „AS“. Sve te fabrike bile su sinonim za sigurnost, redovnu platu i ugled.
Sunovrat devedesetih i tranziciona pustinja
A onda je došao slom. Sankcije, ratovi i raspad jugoslovenskog tržišta devedesetih godina zadali su prvi, ali težak udarac. Tržište se smanjilo, izvoz je stao, a hiperinflacija je obezvredila rad i kapital. Ipak, ovi giganti su nekako preživljavali, na mišiće, nadajući se boljim vremenima.
Ono što sankcije nisu uspele da unište, dokrajčila je tranzicija i privatizacija dvehiljaditih. U seriji sumnjivih prodaja, nekadašnji ponos je rasparčan. Pogoni „Voćarskih plantaža“ su zapušteni, a „pekmezara“ je danas devastirana ruina. „Kluz“ je krajem 1998. otišao u stečaj i proizvodnja u Grockoj nikada više nije pokrenuta. Katanac na njegovim vratima bio je jedan od poslednjih eksera u kovčegu gročanske industrije.
Gorka sudbina poslednjeg giganta
Činilo se da je „Dunav“ AD uspeo da se izvuče. Preživeo je tranziciju, nastavio proizvodnju i dugo delovao kao svetao primer, dokaz da se moglo drugačije. Međutim, poslednje vesti oslikavaju sumornu realnost. Izveštaji lokalnih medija, poput portala „Žig info“, govore o teškoj situaciji – otkazima, neisplaćenim zaradama i neizvesnosti. Priča o „Dunavu“ tako je postala moderna tragedija: gigant koji je preživeo slom sistema, sada posrće u borbi za goli opstanak, pokazujući da ni za najžilavije nema mira.
Epilog: Pitanje bez odgovora
Danas, šetajući se kroz Grocku, pogled privlače sablasne slike. Šta je ostalo? Gorka sećanja koja bude ruševine „pekmezare“, prazne hale „Kluza“ i zebnja za sudbinu poslednjih radnika „Dunava“. Ostalo je i jedno večno pitanje koje lebdi nad opustelim poljima i u tišini fabrika: Da li je zaista moralo ovako?
Za Žig info:
Željko Matorčević
