Priča o Svetlani Urošević, dobitnici nagrade Virtus za humanitarni rad, nije izmišljena. Ona je naša sugrađanka, živi tu, sa nama!
Ovo nije običan novinski tekst na koji ste navikli – već svojevrsna intimna ispovest odnosno autentično svedočenje o nedaćama koje su je snašle u životu. Ali to je istovremeno i svedočanstvo o njenom nesalomivom, pobedničkom duhu da prevaziđe sve moguće i nemoguće okolnosti. Pri tome je ostala svoja, dosledna, neustrašiva, humana, požrtvovana – jednom rečju heroj. Nije slučajno što je Svetlanina ispovest objavljena na našim stranicama 8. marta. Posvećeno je svim ženama-herojima ovog sveta!
Pre neki dan sam stavila na raspolaganje video materijal koji govori o mom delu – sjaju i bedi mog života, puta i rada. Istinito, bez ulepšavanja ili lažnog stida – jer mi ga je dosta od onih koji se stide, a istovremeno likuju, jer im popularnost, lajkovanje i računi u banci od mnogih stranih izvora rastu – a ne prezaju ni od čega: od bolesti, seks skandala ili ko zna čega sve još…
Mislim da je šok terapija koju sam i primenila u ovom videu najdelotvornija i koliko god je to bilo moguće učiniće da bar na kratko drži pažnju. Za nekog ko je godine potrošio zbog tuđih grešaka i ko je svoj bol i tugu pretočio u jednu modernu bajku, potrebno je podržati i učiniti sve da ovakva priča izađe iz okvira Srbije – ne zato što je ružna i bedna, već zato što je lepa, prkosna i trajna – sa tragovima genetskog nasleđa ovog naroda koji se počeo gubiti posle Prvog svetskog rata.
Ipak, plašim se da ljudi nisu spremni da ono što čuju zaista i shvate, bilo u formi govora, video zapisa ili pisane reči…
Pogledajte video materijal:
Moj stid dolazi samo od mog ponosa – jer sam sve dala. Davno, cupkajuci me na krilu, slepa baka Sofija mi je rekla da se ne smejem drugima, jer to čuje Bog, pa će dati životu iskušenje da me muči dok se ne setim kome i zašto sam se smejala. Trudim se da to poštujem. Pa nek mi ova pređašnja rečenica oprosti, ali moj stid iz ponosa je od sveg iskušenja koje može sada doći. Sve sam preživela i izašla jača duhom. Moja druga baka Ružica je pričala kada bi bila pozvana na porodično veselje da nije mogla otići jer nije imala dinar ni za kartu, a kamoli za poklon ili čast. Znala je da će je pratiti koliko baka daje vojniku na rastanku ili muzici – i tog dana je kopala kukuruz za dnevnicu, kažnjavajući sebe što nije bila sposobna da otme svoju penziju, jer joj pastorak uzimao od seoskog poštara za flašu piva. A ona nejaka, plašila se da ne digne opet ruku na nju – ceo dan je kopala bez vode, jer su tu bile njene suze – i bez hleba, jer je tu bila njena bol, tuga i srdžba.
Priču sam saznala pred njenu smrt – mučilo je što nikome od nas nije rekla zašto nije došla bratu na ispraćaj u JNA. A moj ponos tada bio je toliki da sam tom pastorku samo poželela da mu se isto vrati, ne opterećujuci Boga da On juri stari dug – i desilo se. Tukla su ga oba sina i izbacila u istu onu kuću gde je baka bila do bolesti i smrti.
Ljudi stalno pitaju odkud mi to da postanem filantrop, dobročinitelj, ili onaj ko daje drugima. Neki drugi pitaju od kuda mi samo pravo – jer nemam svoju decu i zašto izigravam ludilo – jer po njima je nepojmljivo da neko ko nema decu toliko daje za tuđu. Ne, ne mogu da kazem NAŠA deca, ne to su uvek bila tuđa deca, drugih očeva i majki. Da li su ih i zaslužili nije na meni da sudim – data su im sa razlogom, kao i onim bogatima. Nije pitanje da li je kolevka od zlata ili slame, pitanje je nasleđe i dela, reči i novac su kao potok – čas ga ima, čas presuši – vrlina je ostati isti usled datog okruženja, opstati i razvijati se na bolje.
O meni je najlakše govoriti kroz “Moje”. Moje bake, dede, oca, majku, brata i oni koji me vole i oni koji me mrze.
Deda je umro kada sam bila mala nepunih dve godine. Moju majku je često molio da ode da mu uzme vruć burek, dok me on pričuva. Bila sam dedin „bulja“ zbog velikih očiju boje mora i trave u kojima On vidi svet – tako su mi bar rekli. I dan danas moja mama kaže da se boja očiju menja, a zivisi od mog raspoloženja. Imam dedinu vojnu knjižicu i samo dve slike gde još mogu da vidim ko mi je duhovni predak zbog priče koja mi do danas nije najjasnija. Krv nije voda, ali ni zapojena ruka nije samo ruka od krvi mesa. Sluga, pošten čovek, siromah… Uzeo je Sofiju, udovicu sa dvoje dece, ali u drugom stanju. Njen prvi muž je umro. Muževljeva rodbina je izbacila – zašto da je hrane za džabe! Nije se libio ni časka, sažalio se na nju i uveo u svoj skromni dom – pošteno zarađenim i krvavim znojem stečenim. Različita prezimena mojih stričeva i tetke – Uroševići i Ristići. I svi voljeni kao jedno od oba roditelja.
Moj otac Lola jednom se posvađao sa svojim ocem i u ljutnji mu reče: „Šta si mi stekao, svi imaju imanja i kuće – a nas si samo pravio i šta sad?“ Priču mi je tata ispričao kroz suze, jedne letnje noći, dok smo sedeli na terasi. Plakao je kao malo dete, verovatno skrhan tugom zbog mog spontanog pobačaja u petom mesecu trudnoće, kada sam izgubila Arsenija. I ime smo mu već dali, znajući da je muško.
Ispričao mi je da je deda skinuo šajkaču koju je stalno nosio, pljunuo na nju, pa mu je bacio pred noge, sa izrazom bola i tuge. Očitao mu je lekciju za sva vremena vrlo kratkim rečima, ali jasnim i poučnim. Došao je do njega, pa je uzeo onu šajkaču, klepio Tatu njome nekoliko puta, pa ga je uzeo za ruku i odveo do bunara. “Nisam stekao, kažeš. Budalo jedna, majku sam ti primio. Šta bi sa njom tada bilo – bežali smo pred četnicima, Nemcima, tako je i oči izgubila – pa smo vas iznegovali, školovali, zanat svakome od vas dali. Živi ste, zdravi ste, sutra će da se ženite, decu živu i pravu da imate. E, to sam ti stekao, budalo jedna – to se stiče, a ne imanja. I onako retko koje ostane posle unuka da jača, već ga obično prodaje onaj ko se nije ni namučio za njega.
Moj Tata tada nije razumeo njegove reči – tog dana je uzeo pasoš i otišao za Austriju, zatim Nemačku – da bi skoro istu priču čuo od jednog starog Nemca koji je hteo da ga usvoji, da ga posini. Ali moj otac to nije hteo, jer je sanjao Grocku i plac koji je video sa željom da kupi i da se konačno skući.
Pradede i njihova braća svi su bili Solunci – delom sahranjeni ovde, delom u belom svetu, nosioci prave vere, načela srpskog domaćinstva – domaćini, muževi, očevi, humanisti, heroji, koji nisu nikad pitali šta je Srbija činila za njih, već sta Oni mogu da učine za nju. Nosioci gena hrabrosti, čojstva i junaštva – moji nosioci genetskog koda, zapojenih želja i misli kao dar – nasledstva na duhovnom nivou.
Majka – vredna, sposobna, hrabra – kada sam vraćala kredit kao žirant želela je da pomogne, radila je tri posla u 24 sata. I tako je zarađivala platu, do prvog šloga.
Mene ljudi žale – kažu jadna, bedna, siromašna. Za one koji pričaju da sam bogata ko Trepča samo se prekrstim i blagosiljam ono izrečeno – da bude tako i na najtiši način pokažem veličinu i poniznost. Budalama ne mogu usta da se zatvore – pa onda bar neka korist i od njih dok ne nauče. Govore “Jadna vraćala je dug za brata kockara i pijanicu”. Tu su u pravu delimično, možda deo najlepših godina, kada sam mogla da pokušam da se od rada okrenem sebi, da stvorim porodicu – ja sam na očigled svih radila danju, noću, po kiši, snegu, suncu, skupljajući sirovine po kontejnerima i deponijama. I kako nešto prodam – trk kod bankara, jer je hipoteka na kući. Na istoj onoj kući koju je tata gradio sa mamom, gde su bila njihova mora i planine, odmori, kola ili bilo koji luksuz buržoazije. Trebalo je da postavim pitanje koliko su jadni i bedni bili ti ljudi koji su meni i drugoj svojoj deci ostavili dugove, zarađene na onom drugom, nevidljivom nivou, gde su kamate mnogo veće i strašnije?
Četiri duge godine tada – a sada izgleda kao tren – kada su me sažaljevali. Zaboravili su da sam vraćala i dugove izmišljene i prave džulovima iz Grocke – koji su dolazili na kapiju, preteći da će mi uzeti kola, izbušiti gume, prebiti me, oteti… Pokazivali su potez ispod grla, pretili da će me pojesti mrak, upozoravali da će mi naći brata i ubiti ga tamo…
A ja? Kao i svaka sestra koja ima brata jedinoga, nisam pitala koliko košta, radila sam, vraćala banci, punila džepove filcovanim kriminalcima koji su se zadovoljno smejali. A moj teško zarađeni novac su davali u kladionice, ili na kurve koje su ih pratile zarad jednog pića ili pakle skupljih cigareta. Dok mi jednog dana nije prekipelo – i otišla sam kod oca jednog od tih finih maminih sinova, koji je živeo od nekakvih izmišljenih kamata, prodajući falš robu iz Turske za dalje. Otišla, našla mu oca i rekla šta sam imala smireno, tiho i polako. Kada sam čula da su za nas iz kuće sveće paljene u crkvi naopako – stresla sam se od ludosti njihovog deteta koji se time hvalio. Pomislila sam koliko nerazumnog uma ima da se tako nešto radi. Ne strahujući za nas, već zbog njegovih – koje on ostavlja iza sebe. Inače slave Sveta Petku. Pitam se samo kako je pomirio svetinju kuće i ovaj satanski ritual? Moj brat od tada je u Rusiji – pobegao je od lošeg drustva i dela koje je učinio za njih. Od toga da je uzeo kredit na svoje ime kako bi drugome sagradio kuću i kafanu, za druge je igrao tikete i bio je dobar dok je dobijao – a kada je gubio bio je samo njegov ceh. I crta je morala da se povuče – da sve plati sa kamatama!
Otišao je sa rečima: “Dado, moram da idem da vratim dugove.” Prvi kriminalac mu je računao dnevnu kamatu, unosan biznis nema šta – sediš ceo dan po kafićima i samo dodaješ dnevni iznos. Nije hteo da se dogovori o otpisu kamate, pa sam našla gospodina kome duguje taj isti kriminalac – da rešim bar jedan problem. Dogovor je pao – prve pare poslao je preko banke, a druge sam ja odnela.
Prvi kriminalac završio je u zatvoru, sa ostavljenom sveskom dugova čoveku koji ih je preuzeo da ih reši. Gospodin drugi čovek, novac je zadržao za sebe, jer je njemu bio naplaćen dug za prvog. Treći dolazi na kapiju u noć – čuo je da je brat došao. I tad je puklo u meni – majka u kući bolesna, a on poveo sa sobom gardu. Izašla sam, samo ja znam kako, a rekla sam mu da je njega neko žesće prevario – jer brat nije ovde. I dan danas se nasmejem kako je ispao namagarčen sa dugom u svesci koji je već naplaćen, a njegov podređeni mu je to sakrio. Valjda to tako ide u toj hijerahiji – ali bez magarca, magaracem se čovek sam pravi.
Rekli su mi da će određeni tipovi čekati brata kada bude sahranjivao majku, a čekam i ja da vidim ko će doći. Pošteni kriminalac ili magarac – razlika je velika, no ako je moja uloga da mu otvorim oči, onda neka bude i ta. Savijala sam kičmu dok sam htela – sada više neću. Svi ovde sve znaju, ali ćute – što kad drugi plaća? On mi je rođeni i jedini brat, opet bih mu pomogla – to se ne pita, već se rešava.
Rodbina i „prijatelji“ su pričali svih godina koliko sam radila sa sirovinama kako ih brukam, butajući se po kontejnerima. Dok su neki bili na položajima i mogli da mi daju posao, makar da čistim Grocku – drugi su od mene dobijali šta im je falilo, a imalo je kod mene. Tada nije ni smrdelo, niti bilo pokvareno dok su uzimali – a čim ja okrenem leđa o meni najgore. Smejali su se i smeju se i dan danas kako nemam decu, dok je oni imaju. Od prebogatih, do onih koji ih “štancuju” zarad korišćenja sistema socijalne politike, države i udruženja i organizacija kod kojih samo kukaju da nemaju. A ne žele da uzmu motiku u ruke da žive od svog rada, znoja i zalaganja. I onaj koji je prebogat – koji je decu, unučad i praunučad obezbedio, ali i onaj kome je sve jedno da li će mu se dete razboleti i umreti. Bitno je da posluži svrsi, jer ima ih podosta, a svi su isti u mojim očima.
Jedan bogataš je hteo da mi sruši kuću i da sagradi upola manju. Na moje pitanje zašto manju, kad ću možda sutra imati dete ili decu, planuo je na mene. Otkud li mi samo ta ideja, šta će meni dete, da pravim još jedan u zemlji socijalni slučaj. Pitala sam ga samo zašto svoju vilu u centru Beograda ne zameni za garsonjeru, pa neka je ostavi sinu jedincu. Jer šta će mu više – kad mu deca ne trebaju. I ispratila sam ga sa osmehom iz kuće i dvorišta. Ako neko kuću ruši, to ću biti ja. I ako neko gradi, sagradiću makar jednu ciglu više – jer to je nadogradnja onoga što mi je ostavljeno od tate.
Patila sam, plakala sam do onih sušnih suza koje se ne slivaju, ali osetiš im gorčinu u ustima. Kada vidim one koji su čukun-unuče u svili ostavili da bude ceo život, koji su malim prstom mogli samo da mrdnu, da pomognu, ali im je bilo draže da me gledaju kako se koprcam – dajem sve od sebe da plivam tek toliko da živim, preživljavam. Onda mogu da slušaju priče kako nemam drva, da moram da ložim odeću koju sam sačuvala – flekavu i pocepanu – jer niko ne šalje samo ispeglanu, novu i lepu. Išla sam pored Dunava, vadila mokra stabla, sama utovarivala i donosila kući da sečemo sekirom da se osuše – kako bi mogle da se ogrejemo. Svaki dinar koji imamo koristim da platimo račune – mora se, jer kad hoće duša red je i da se plati. Niko nama nije kriv – volim da gledam TV, da koristim Internet, mobilni, fiksni, gorivo – a za život šta ostane.
Kada sam vraćala kredit, hvala Bogu, imala sam kuću gde sam mogla makar u 11 uveče da odem i molim za parče hleba – jer nismo ništa jele mama i ja ceo dan. Pa taman bi legle, a onda čujem kako zavijaju creva – njoj pa meni. A „Čarolija“ je delila i radila akcije jednu za drugom.
– Nastaviće se –
S.U za vreme je
