Drugi deo do bola iskrene i istinske životne storije Svetlane Urošević govori o njenim motivima i razlozima za bavljenje humanitarnim radom.
Možda bi ovaj tekst trebalo da bude sinopsis za autobiografsku knjigu – jer se njena priča tek nazire iz ovog teksta, koji je ograničen po obimu, makar se sastojao iz tri nastavka. Jer Svetlana i njena humanost ne samo da to zaslužuju, već za njih treba i mora da se zna i u Srbiji i u svetu! I naravno, uz sve odlike njene ličnosti, treba istaći nesvakidašnji literarni dar kojim nam ona priča storiju svog života.
Naučila sam da ljudi vole da određuju šta je dobro za nekoga. U ovom slučaju za mene. Meni ne trebaju drva, snaći ću se. Meni ne treba štampač ili skener – mogu da molim da mi to neko uradi, ili da platim. Meni ne treba kuća koja je ovolika koliko jeste – jer po njihovom majka će umreti, ostaću sama. Meni ne treba lepa obuća, odeća, šminka, frizer, pedikir… Ne!
Meni po njihovom ne treba ništa, jer mi je dato a ne umem – pošto sam glupa da od tih donacija napravim kapital. Pa kad sam glupa, onda nemam pravo ništa ni da tražim od svega. Ni trunku pomoći, niti čak da izrazim želju, prokomentarišem kako bih volela jednog dana da imam to i to…
Uvek mi se stegnu grudi kada čujem smeh onih imućnih koji kažu: „Ej, znaš li ti koliko je to para, koliko si mogla da uzmeš za sebe?“ I tada me sažaljevaju. Naučila sam i ja od njih da ono vreme kada sam mogla da celu zaradu od sirovina potrošim u radnji “Afrodita Mode Collection”, kada sam imala preko 30 pari cipela sa visokom štiklom, kada sam iz ćefa išla na vikend sama u drugi grad, državu. Jer došlo mi je da vidim kako to izgleda da uđem u bazen a ne umem da plivam, da stvorim želju da letim helihopterom (još neispunjena!) i ostalo… Naučila sam da je to vreme prošlo, ali da ta Dama ume da sačeka da sebi ponovo priušti šta želi i kako želi u novom vremenu. I biće tako, jer verujem u to. I priuštiću to sama sebi. Spisak želja je tu. Srpski inat je deo nasleđa koji nije za potcenjivanje. Zbog srpskog inata smo dobijali bitke, ratove, trpeli okupatore, zulume, namete – pa gde se toga odreći? To su naše najbolje i najuspešnije tekovine!
Drugi šlog moje mame nastupio je posle nagrade Virtus – kada je u našu kuću došao čovek koga sam smatrala za prijatelja. Očigledno potkovan znanjem, došao je i održao mami lekciju kako ima dobru ćerku, ali glupu kao noć – jer nije umela da napravi pare da sama sagradi kuću. Pričao je kao da mu život zavisi od toga da kaže što više i jače. U šoku smo ga mama i ja slušale šta priča, i onda je preterao. „One kese, diskove, pelene što je odnela i podelila, hej ženo – pa jeste ti ćerka, ali je glupa! Znaš li ti koliko je mogla para da dobije za to?”
A ja sam moje boce, creva i brenere prodala 2002. godine u decembru, da bi tati kupila te iste kese, diskove i morfijum, jer je umirao od raka. Ne znam kako sam uspela da ga odvučem iz kuće, dvorišta. I mami i meni je bilo strašno to što priča – slušale smo ga kako bi On, pametan, to prodavao. Jer to ide po njegovim rečima – kada je neko bolestan ne pita porodica za cenu…
Majka je tri dana plakala, kršila ruke, ne verujući u to što je čula. Sećanja su navirala na te naše trenutne bede – kada nismo imali, jer i to što smo imali dadosmo hirurgu u Gradskoj bolnici koji je posle i sam bio uhapšen zbog mita. Tako da ga je stiglo to njegovo. Treći dan majka je bila loše – ponovo u “Svetog Savu” i opet borba za nju. I tada oni koji su imali smejali su se, isto kao i oni što nemaju, a smejali su se. Očekivali su da mama bude nepokretna, da ne može da priča, ili možda čak i da umre.
Posle svega, majka je tu, bolje je – pomaže koliko može, blagosilja da “Čarolija” ide samo napred u nove pobede. I pati što nije baka. Koristim alternativnu medicinu od ujutru kako ustane, dok ne legne, kao i vežbe. Nismo imali za lekove više od mesec dana – zato sam se okrenula prirodi.
A ja? Setim se svih koji su kao skakavci pojeli one moje godine kada sam mogla da poradim na sebi. Još uvek nemam donju protezu – ne stižem da odvojim za to. Kada me nešto boli ćutim, trpim – setim se svih podviga sa “Čarolijom”. Ta moja nevladina organizacija je u najtežem periodu za mene postizala fantastične rezultate i opravdala svoje ime. ČAROLIJA obiđenih porodica, dece, bolesnika, starih, manastira, bolnica, domova… Setim se natovarenih automobila, kombija, pikapova, kamiona, autobusa, traktora koje sam poslala, odnela i odvezla do onih kojima je pomoć bila potrebna i do onih kojima je pomoć bila namenjena.
Nije ovde reč o tome ko je pametan, već je reč o onome ko je dosledan i hrabar. Dato mi je i rečeno: „Ti znaš kome treba i podeli tako.“ Srž i odgovor za one ljubopitljive: zašto trajem svih ovih godina? Humanitarni rad sam prigrlila kao nešto na šta sam se obavezala čovekoljubljem. Teško tražim pomoć i zato sam skoro sve vreme gurala sama – osim nekolicine časnih pojedinaca. I kako da stanem kada sam uvidela koliko je pomoći potrebno?
Možda ne zbog roditelja – ali deca nisu kriva da trpe gladna, bosa i gola. Kažu mi da pomažem kapom i šakom, čak možda i kome ne treba – ali oni ne vide decu koju su ti isti vukli iza sebe – a dete nije moglo da bira ko će da ga rodi. I ono zbog toga ne sme da trpi, već da se raduje – jer kada će, ako ne dok je dete.
Donator pokloni stvari da budu podeljene – daje sa ljubavlju. Dok sama pakujem poklone pa poljubim neku stvar, jer je toliko lepa – pa tim poljupcem pošaljem blagoslov da to dete ili čovek, žena, bolesnik budu srećni kao i ja dok to spremam. Bog voli lude i hrabre. To je ono na čemu treba da sam mu neizmerno zahvalna, kao i na zdravlju.
Zahvalna sam mu na majci, bratu, na lakom i mirnom snu – iako ulazna vrata ne mogu da zatvorim, niti zaključam – na mojim psima koje sam spasila sa ulice i pružila im dom, na mojim kokama koje nam nose jaja. Ja svako jaje poljubim kada ga uzmem iz gnezda, jer koke su bili heroji kada su živele na pirinču i hlebu kada nisam imala kukuruz. One su zimu prezimile na minusu bez slame.
Zahvalna sam na guskama i mojoj prvoj guski Gagi koja je umrla pre dve nedelje, posle 14 godina lepog života. I na patkama i prasencetu. Domaćinstvo sa oko 80 duša, kućom koja je više šuplja i vlažna – ali je naša. Zahvalna sam na akcijama koje radim, jer znam gde dajem i kome, na ljudima dobre volje koji pomažu moj rad, na komšijama koji daju stari hleb za pse, za prodavca koji mi počisti kukuruz, žito i prekrup – pa skupi u džak i da mi da odnesem kokama i drugim životinjama… Na vrapcima-dživdžanima koje hranim svako jutro i koji me bude sa patkama ako spavam duže od 6:10, na koki koja nosi jaja ispod kutija u nadstrešnici i sada se nasadila… Na suncu koje je život, jer već danom duže traje, vetru na Bogojavljanje koji se igrao na mojoj terasi… Zahvalna sam na toj nevidljivoj sili, toj beskonačnoj energiji, mudrosti i inteligenciji koja nas je stvorila kao i sve oko nas. Ona nam je dala da budemo deo celine i da je učinimo boljom za druge.
Crkvu ne posećujem više, bar ne ovu ovde – u kič i šund ne idem, da gledam LED lampu u kandilu koje mi se svetli i da se drogiram onim napadnim tamjanom. Ako mi je potrebna crkva kao crkva – idem u one gde su ikone i freske stare – ne ove novokomponovane. Tamo gde su siromašni manastiri, gde vas igumanija dočeka kao najrođenijeg, gde vas sveštenik prigrli kao dete svoje koje mu dolazi iz daleka. Moja crkva je moje telo i moj duh – od njega ne mogu da pobegnem, niti da se sakrijem. Moj Bog nije samo reč, već neko kome sam odgovorna i kome dajem dušu. I jedini koga se plašim. Ne dajem na formu, već na dela. Ljudi danas dignu kredit da bi obeležili slavu, a posle kukaju i žale se jer moraju da vrate. Pa se svađaju u kući, jer nema para. Da li je to milo svecu-zaštitniku kuće ili Bogu?
Neko proslavlja slavu, a roditelje otera u letnju kujnu, ili ko zna gde da ne smetaju. Ili da ih ne brukaju. Teško onome kome smeta onaj ko mu život dade i sve mu stvori. A danas deca tuku roditelje i gledaju samo kako da ih iskoriste što više. To za mene nije poštovanje, niti strahopoštovanje Boga.
Zato smatram da posle ovakvog odgovora zašto i kako sam uspešna u svom radu kojim se bavim osam godina, dosta njih će preispitati sebe i svoje. Meni je to predodređeno, ako ni zbog čega više, onda zbog mojih roditelja koji nisu ostavili blago na zemlji, već su svoje blago gradili na nebu. Zato poštujem svoje i sve dajem za njih, jer posle svega porodica se čuva. A moja druga porodica… Ko zna, možda neko sve to vidi i shvati koju veličinu nosim – pa poželi da mi pruži ruku da pored njega nastavim i ja. Ljudi su nešto najlepše što postoji, jer su stvoreni po liku božijem. A to što su neki od ljudi sebe pokvarili – to je pitanje kontrole i kvaliteta.
Na pitanje da li sam glupa, nasmejaću se. Jer sve što dobijam vredi daleko više od svega što sam podelila – ako mi ne verujete, da Vas ja pitam. Koliko košta zdravlje vaših roditelja? Vaših najbližih? Koliko košta da spavate otključani? Koliko košta vaše zdravlje i čista savest?
Nema tih para, a bezbroj iskušenja… Nije lako, ali vredi. Meni je ostalo da skupim samo malo hrabrosti i možda odem u Knez Mihajlovu da prosim – tako što ću da pevam, crtam, sviram ili jednostavno plačem bez reči, samo sa pruženom rukom. Jer to je stvar Mog izbora, Mog puta – ne onoga što mi je ponuđeno i lakšeg za druge. Onaj koji prosi ima svoje dostojanstvo, jer bira između časne pružene ruke ili nečasnog sticanja bogatstva. U decembru prošle godine nismo imale kolač za Slavu – jer je kolač koji sam odnela da se ispeče u komšiluk, komšinica mi je predala crn kao ugalj. Mi nemamo šporet – samo jednu peć. Upalili smo sveću, nismo ni vino imali da kupimo, ručak bedan, nepotpun…
I tada sam se zarekla pred svećom da sledeće godine sveću palimo Svetom Nikoli u drugoj kući i sa normalnim kolačem, kao do sada. Zagrila sam majku koja je ćutala i plakala, tužnog lica. I sebi sam dala reč, pa makar prosila. I niko nema pravo da mi kaže bilo šta – jer što je dosta zaista dosta je. Tu sveću i kolač, kao i staru ikonu smo nasledili od dede, pradede, čukundede – od boraca, heroja, vitezova koji su krv dali za ovu modernu novu Srbiju. Niko ih nije pitao ni da li mogu, ni da li tuguju za onima koji su izginuli, ili umrli gladni, bolesni. Ako su oni stekli i ostavili meni ovo danas – onda i ja mogu za buduće, sutra – ako ne mojoj deci, onda bar deci moga brata.
Nemam ni zdravstveno osiguranje, ni vodu u kući, struja samo u jednoj sobi. Plaćam koliko mogu – toliko da se okupamo mama i ja. Hleb mi kupe drugi, ili kupim staro pecivo – pa onda jedemo svi koliko god nas ima… Za dva meseca ove godine podelila sam donacije u visini od skoro četiri miliona dinara, a godina je tek počela. Već planiram sledeću akciju i koga ću da obradujem dalje. Znači sve je to život i treba ga uzeti jednostavno – jer da je sve potaman bilo, ne bih postala to što jesam.
Iz tuge i bola stvorila sam bajku, svoju bajku, koja je sada moje dete i evo, već ima osam godina punih…
– Nastavlja se –
S.U za vreme je
