У уторак, 14. октобра, млади рукометаши Основне школе „Мића Стојковић“ из Умчара требало би да истрче на терен и боре се за титулу првака града Београда. Њихов пласман на градско такмичење, резултат огромног труда и талента, требало је да буде вест која ће са поносом одјекнути у управи школе, ходницима општине Гроцка и канцеларијама Градског секретаријата за образовање. Уместо тога, одјекнула је тишина. Оглушујућа тишина институција које су ове шампионе, чини се, гурнуле у запећак и оставиле да се сами сналазе.
Успех ових дечака, уместо да буде награђен, претворио се у проблем. Проблем који се зове – превоз. Према информацијама до којих је дошла наша редакција, за ове младе спортисте није обезбеђен организован превоз до места одржавања такмичења. Уместо да се у миру припремају за најважније утакмице, они и њихови родитељи су суочени са логистиком и трошковима које успех, очигледно, носи са собом.
Зид ћутања: Нико није надлежан за децу
Да бисмо добили званичан коментар и разумели зашто систем не функционише, наша редакција је у четвртак, 9. октобра, упутила званична питања на све релевантне адресе. Питали смо школу „Мића Стојковић“, као њихову матичну кућу. Питали смо Градску општину Гроцка, на чијој територији ова деца живе и тренирају. Питали смо и Градски секретаријат за образовање и дечју заштиту, који је кровна институција за ова такмичења.
Питања су била јасна и једноставна, баш као она која су им упућена у допису који је пред вама: Ко је надлежан? Постоји ли буџет за овакве намене? Каква је званична пракса и ко је одговоран?
До тренутка објављивања овог текста, ни са једне од наведених адреса није стигао апсолутно никакав одговор. Ни реч охрабрења, ни покушај објашњења, нити најава решења. Само мук. Као да нису у питању деца. И то не било која, већ она најбоља, она која треба да буду понос свих нас. Ова тишина шаље поруку која је гласнија од било ког саопштења: „Снађите се сами“.
Порука младим шампионима: Ваш успех је ваш проблем
Овај случај није само прича о једном неодговорном потезу или пропусту у организацији. Ово је тужна метафора односа система према успеху. У држави која се декларативно залаже за подршку младим талентима, у пракси видимо да је њихов успех препуштен ентузијазму наставника и дубини џепа родитеља. Институције се појављују само када се треба сликати са пехарима, али када треба обезбедити основне услове – аутобус који ће те пехаре донети – тада нико није надлежан.
Какву поруку шаљемо овој деци? Учимо их да је њихов труд небитан. Да је пласман на такмичење само још један терет за кућни буџет. Учимо их да од система не очекују ништа.
Док се у уторак млади рукометаши из Умчара буду борили на терену, бориће се не само против својих вршњака, већ и против равнодушности система који их није удостојио ни одговора. Без обзира на резултат који постигну, они су већ морални победници. А институције? Оне су своју утакмицу изгубиле и пре него што је почела.
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
