U utorak, 14. oktobra, mladi rukometaši Osnovne škole „Mića Stojković“ iz Umčara trebalo bi da istrče na teren i bore se za titulu prvaka grada Beograda. Njihov plasman na gradsko takmičenje, rezultat ogromnog truda i talenta, trebalo je da bude vest koja će sa ponosom odjeknuti u upravi škole, hodnicima opštine Grocka i kancelarijama Gradskog sekretarijata za obrazovanje. Umesto toga, odjeknula je tišina. Oglušujuća tišina institucija koje su ove šampione, čini se, gurnule u zapećak i ostavile da se sami snalaze.
Uspeh ovih dečaka, umesto da bude nagrađen, pretvorio se u problem. Problem koji se zove – prevoz. Prema informacijama do kojih je došla naša redakcija, za ove mlade sportiste nije obezbeđen organizovan prevoz do mesta održavanja takmičenja. Umesto da se u miru pripremaju za najvažnije utakmice, oni i njihovi roditelji su suočeni sa logistikom i troškovima koje uspeh, očigledno, nosi sa sobom.
Zid ćutanja: Niko nije nadležan za decu
Da bismo dobili zvaničan komentar i razumeli zašto sistem ne funkcioniše, naša redakcija je u četvrtak, 9. oktobra, uputila zvanična pitanja na sve relevantne adrese. Pitali smo školu „Mića Stojković“, kao njihovu matičnu kuću. Pitali smo Gradsku opštinu Grocka, na čijoj teritoriji ova deca žive i treniraju. Pitali smo i Gradski sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu, koji je krovna institucija za ova takmičenja.
Pitanja su bila jasna i jednostavna, baš kao ona koja su im upućena u dopisu koji je pred vama: Ko je nadležan? Postoji li budžet za ovakve namene? Kakva je zvanična praksa i ko je odgovoran?
Do trenutka objavljivanja ovog teksta, ni sa jedne od navedenih adresa nije stigao apsolutno nikakav odgovor. Ni reč ohrabrenja, ni pokušaj objašnjenja, niti najava rešenja. Samo muk. Kao da nisu u pitanju deca. I to ne bilo koja, već ona najbolja, ona koja treba da budu ponos svih nas. Ova tišina šalje poruku koja je glasnija od bilo kog saopštenja: „Snađite se sami“.
Poruka mladim šampionima: Vaš uspeh je vaš problem
Ovaj slučaj nije samo priča o jednom neodgovornom potezu ili propustu u organizaciji. Ovo je tužna metafora odnosa sistema prema uspehu. U državi koja se deklarativno zalaže za podršku mladim talentima, u praksi vidimo da je njihov uspeh prepušten entuzijazmu nastavnika i dubini džepa roditelja. Institucije se pojavljuju samo kada se treba slikati sa peharima, ali kada treba obezbediti osnovne uslove – autobus koji će te pehare doneti – tada niko nije nadležan.
Kakvu poruku šaljemo ovoj deci? Učimo ih da je njihov trud nebitan. Da je plasman na takmičenje samo još jedan teret za kućni budžet. Učimo ih da od sistema ne očekuju ništa.
Dok se u utorak mladi rukometaši iz Umčara budu borili na terenu, boriće se ne samo protiv svojih vršnjaka, već i protiv ravnodušnosti sistema koji ih nije udostojio ni odgovora. Bez obzira na rezultat koji postignu, oni su već moralni pobednici. A institucije? One su svoju utakmicu izgubile i pre nego što je počela.
Za Žig info:
Željko Matorčević
