Док директор ОШ „Мића Стојковић“ Владимир Бокић у ауторском тексту за сајт школе пише о визији, обећањима и потреби за отвореним дијалогом, деца у издвојеном одељењу у Камендолу нову школску годину дочекала су у дворишту које се обрушава, без воде и у учионицама које су одавно заборављене од свих. На питања наше редакције, директор за сада – ћути.
Нова школска година почела је за све ђаке, али не под истим условима. За ученике у селу Камендол, које административно припада Основној школи „Мића Стојковић“ из Умчара, почетак наставе није био ни свечан ни безбедан. Уместо граје и игре, у школском дворишту дочекала их је огромна рупа, сведочанство немара који траје дуже од годину дана, и најновија катастрофа – урушене цистерне за воду.
Како наш извор из школе тврди, ситуација је алармантна. Две цистерне, које водом снабдевају и школу и локалну амбуланту, потпуно су се урушиле. Машинска соба у којој се налази хидрофор је, према његовим речима, потпуно поплављена, а пумпа потопљена. Деца и запослени су практично без техничке воде, а доведен је у питање и рад амбуланте.
Овај инцидент је само кулминација дуготрајног занемаривања. Родитељи, који су се обратили нашој редакцији, очајни су. Још почетком августа прошле године, у дворишту се отворила велика рупа која никада није санирана. Целу прошлу школску годину деца нису могла безбедно да користе једини простор за игру.
„Нашој деци је ускраћен безбедан боравак у самом дворишту, а и у самим учионицама је стање за плакање. Школа нема парно грејање, зидови су чађави, неокречени ко зна колико година. Једино школско двориште без иједне љуљашке. Жалосно је шта раде. Стидите се свог немара, ако знате за стид уопште“, наводи се у писму једног од родитеља.
И док стварност у Камендолу изгледа овако сурово, директор исте те школе, Владимир Бокић, на званичном сајту установе представља потпуно другачију слику. У свом тексту под називом „Више од школе“, са упечатљивим поднасловом „Стан’ бре директоре да се погледамо у очи“, Бокић пише о свом ентузијазму, плановима, визији и потреби да се са ђацима разговара „очи у очи“.
Он тај поднаслов описује као „толико симпатичну“ и „надасве колевку за децу“ која траже отворен разговор. Иронија је сувише велика да би се занемарила. Док директор романтизује директан поглед у очи, родитељи и деца у Камендолу управо то траже – да их погледа у очи и објасни зашто је двориште које прети да их прогута важније од „козметике“, „уљуљканих травњака“ и „скврчуљалих папирића“ о којима пише. Док говори о библиотекама, интернету и „домовима културе“, његовим ђацима недостају безбедно тло под ногама и вода из чесме.
Наша редакција је јуче, 1. септембра, упутила званичан допис са питањима о наведеним проблемима на мејл адресе школе и лично директору Владимиру Бокићу, замоливши за одговор у што краћем року.
До тренутка објављивања овог текста, одговор нисмо добили. Директор који је инсистирао на томе да га „погледају у очи“ за сада бира да окрене поглед. А рупа у дворишту и даље чека, као симбол дубоког јаза између обећања и стварности у којој одрастају деца Камендола.
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
