Dok direktor OŠ „Mića Stojković“ Vladimir Bokić u autorskom tekstu za sajt škole piše o viziji, obećanjima i potrebi za otvorenim dijalogom, deca u izdvojenom odeljenju u Kamendolu novu školsku godinu dočekala su u dvorištu koje se obrušava, bez vode i u učionicama koje su odavno zaboravljene od svih. Na pitanja naše redakcije, direktor za sada – ćuti.
Nova školska godina počela je za sve đake, ali ne pod istim uslovima. Za učenike u selu Kamendol, koje administrativno pripada Osnovnoj školi „Mića Stojković“ iz Umčara, početak nastave nije bio ni svečan ni bezbedan. Umesto graje i igre, u školskom dvorištu dočekala ih je ogromna rupa, svedočanstvo nemara koji traje duže od godinu dana, i najnovija katastrofa – urušene cisterne za vodu.
Kako naš izvor iz škole tvrdi, situacija je alarmantna. Dve cisterne, koje vodom snabdevaju i školu i lokalnu ambulantu, potpuno su se urušile. Mašinska soba u kojoj se nalazi hidrofor je, prema njegovim rečima, potpuno poplavljena, a pumpa potopljena. Deca i zaposleni su praktično bez tehničke vode, a doveden je u pitanje i rad ambulante.
Ovaj incident je samo kulminacija dugotrajnog zanemarivanja. Roditelji, koji su se obratili našoj redakciji, očajni su. Još početkom avgusta prošle godine, u dvorištu se otvorila velika rupa koja nikada nije sanirana. Celu prošlu školsku godinu deca nisu mogla bezbedno da koriste jedini prostor za igru.
„Našoj deci je uskraćen bezbedan boravak u samom dvorištu, a i u samim učionicama je stanje za plakanje. Škola nema parno grejanje, zidovi su čađavi, neokrečeni ko zna koliko godina. Jedino školsko dvorište bez ijedne ljuljaške. Žalosno je šta rade. Stidite se svog nemara, ako znate za stid uopšte“, navodi se u pismu jednog od roditelja.
I dok stvarnost u Kamendolu izgleda ovako surovo, direktor iste te škole, Vladimir Bokić, na zvaničnom sajtu ustanove predstavlja potpuno drugačiju sliku. U svom tekstu pod nazivom „Više od škole“, sa upečatljivim podnaslovom „Stan’ bre direktore da se pogledamo u oči“, Bokić piše o svom entuzijazmu, planovima, viziji i potrebi da se sa đacima razgovara „oči u oči“.
On taj podnaslov opisuje kao „toliko simpatičnu“ i „nadasve kolevku za decu“ koja traže otvoren razgovor. Ironija je suviše velika da bi se zanemarila. Dok direktor romantizuje direktan pogled u oči, roditelji i deca u Kamendolu upravo to traže – da ih pogleda u oči i objasni zašto je dvorište koje preti da ih proguta važnije od „kozmetike“, „uljuljkanih travnjaka“ i „skvrčuljalih papirića“ o kojima piše. Dok govori o bibliotekama, internetu i „domovima kulture“, njegovim đacima nedostaju bezbedno tlo pod nogama i voda iz česme.
Naša redakcija je juče, 1. septembra, uputila zvaničan dopis sa pitanjima o navedenim problemima na mejl adrese škole i lično direktoru Vladimiru Bokiću, zamolivši za odgovor u što kraćem roku.
Do trenutka objavljivanja ovog teksta, odgovor nismo dobili. Direktor koji je insistirao na tome da ga „pogledaju u oči“ za sada bira da okrene pogled. A rupa u dvorištu i dalje čeka, kao simbol dubokog jaza između obećanja i stvarnosti u kojoj odrastaju deca Kamendola.
Za Žig info:
Željko Matorčević
